Na političkoj sceni Srbije, na kojoj nema ni sudije ni pravila, postoje četiri igrača - narod, opozicija, vlast i takozvani Zapad. Da bi se nešto promenilo, potrebno je da se usaglase tri, makar trećeg privukli kao neutralnog. To objašnjava zašto su 1992, kada su na istoj talasnoj dužini bili narod i opozicija, a Zapad je stao na Miloševićevu stranu, propale ondašnje demonstracije. Isto se ponovilo i 1996, pošto su ga Zapadni političari proglasili "faktorom stabilnosti" na ovim prostorima, objašnjava dr Dana Popović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta zašto je srpski premijer Mirko Marjanović ovih dana javno mogao da postavi ironično pitanje: "Da li ste čuli da iko, sem vlasti, nešto nudi, odnosno da li je neko čuo da opozicija ima bilo kakav predlog".

- Vlast je nesumnjivo najznačajniji igrač, jer ima resurse - vojsku, policiju, medije, sudove i zatvore, a ima i jasan cilj i prilično jasnu viziju kako bi izgledalo kada bi prestali da vladaju. Zato ovaj igrač nikada neće svojevoljno popustiti. Drugi faktor, opozicija, ma kako da to u ovom trenutku zvuči čudno, u stvari se ponaša racionalno, jer Zapad diktira da ona sruši Miloševića, a da pri tome ne podržava nijednu opozicionu partiju samu za sebe. Nijedna opoziciona stranka nije izdvojena niti presudno podržana od naroda ili relevantnih Zapadnih političkih faktora. Zato svaki opozicioni lider najpre teži da " ubije " konkurenciju, a tek potom je spreman da razmišlja o Miloševiću, Zapadu i interesima same opozicije. U takvoj situaciji pomenuta tri igrača su praktično ujedinjena protiv promena. Vlasti odgovara da tako i ostane, važnijim opozicionim partijama takođe, barem dok one ne osvoje većinu u redovima opozicije. Zapad, koji je očito postavio cilj da sruši Miloševića, nažalost, celu igru je postavio tako da od nje samo on ima koristi.

Šta bi bio pravi zahtev Zapada ovdašnjoj opoziciji?
- Najpre, valja podsetiti da je " takozvani" Zapad vrlo složena komponenta. Oni koji razmišljaju, pre svega deo evropskih političara, nemaju skoro nikakvog uticaja, dok oni koji nogom razvaljuju vrata i pri tome ne razmišljaju previše, Amerikanci, vode glavnu reč. Mi ne možemo, nažalost, očekivati da budemo prioritet njihovog interesovanja. Pravi zahtev Zapada prema ovdašnjoj opoziciji, koji nikada nije bio postavljen, jeste da ona napravi ozbiljnu vladu u senci i pokaže da je zaista superiorna alternativa - da praktično svakodnevno razobličava vladine mere i objašnjava kakve bi one morale da budu. Tako bi mogli da pokažu da su sposobni da budu državnici i da vode zemlju. Posle rata, četvrti igrač- narod, počeo je spontano da se buni i postavlja se pitanje zašto se tada nije pojavila takva vlada. Ovako ljudi imaju utisak da se leče kod lošeg doktora, ali pošto u blizini ne vide dobrog, nisu spremni i da ga napuste, odnosno kako da se ozbiljno okrenu opozicionim partijama koje se na javnoj sceni najuspešnije međusobno svađaju.

Zašto mislite da prelazna vlada, podržana imidžom Dragoslava Avramovića, nije takva alternativa?
- Zato što iza nje ne stoji objedinjena opozicija niti neka velika i većinski podržavana opoziciona partija. Vlada u senci je vrlo ozbiljna institucija, koja mora da pokaže da je opozicija sinhronizovan tim, da jedinstveno nastupa i da ima viziju. Za sada samo ljudi iz vlasti imaju viziju, mada od nje skoro da nema ništa gore. NJihova vizija je - mi ostajemo dokle god nas ima, naši direktori ostaju do poslednje cigle zadnje fabrike, ili, ako možemo da vas nahranimo, tim bolje, ako ne, naći ćemo opravdavajuće razloge...Pri tome, vlast ima na raspolaganju mnogo više instrumenata nasilja nego što ih je do sada primenila i toga se zaista treba bojati. Drugim rečima, upravo taj neiskorišćeni i opasni arsenal represije pokazuje da je režim još daleko od sopstvenog kraja, tim pre što se u njegovoj režiji odigrava jedna jedinstvena i krajnje fokusirana farsa.

Kako po Vama narod, opozicija i uticaj Zapadnog faktora mogu da se ujedine makar toliko da jedni drugima ne lome noge?
- Problem je u tome što četiri pomenuta igrača stvaraju raznorodne veze, čiji se ishod ne može prognozirati. Postoji barem 16 mogućih ishoda od kojih je samo jedan dobar - da se narod, opozicija i Zapad nađu na istoj liniji na putu do promena. Pri tome, narod, ili devet miliona pojedinaca, ne može da se zgusne u jednu prepoznatljivu sliku, što ostali akteri na političkoj sceni Srbije mogu. Nažalost, praksa pokazuje da oni lako, praktično u toku noći, mogu da promene uloge i da se zato tipovanje na pojedine ličnosti na osnovu jednog postupka, makar i herojskog, pokazalo neozbiljnim. Svi naši akteri već su se pokazali i kao jaganjci i kao vukodlaci. Istovremeno, u narodu ima vrlo malo energije, jer je iznuren i misliće samo kako da dočeka sutrašnji dan, sve će upotrebiti da zaštiti decu, najede se, obuče i ogreje. Takav narod spontano ne izlazi na ulicu. Zato je teško pretpostaviti šta na političkom terenu Srbije, na kojem ne postoje ni sudija ni pravila, može da bude dovoljno jak podsticaj da se pomenuta tri igrača usaglase. Možda odgovarajući sticaj okolnosti, a možda i nešto tako banalno da i ne primetimo kad počne da se događa.

Bojana Jager