Sponzor je 33. Bitefu odredio jedan gorki aperitiv za službeno piće. Nazdravlje! Baš u skladu s gorkom društvenom stvarnošću "uprkos" kojoj je festival imao da opstane, u skladu s gorčinom koje je puna beogradska publika. I s gorkom činjenicom da ove godine, bez obzira na sav svetski ugled Bitefa, nismo imali priliku da vidimo Nemce, Britance, Francuze... Amerikance. Na pozorišnoj sceni, dakako!

Dobro, nije sve tako gorko. Videli smo jednog bugarskog Gorkog, Maksima i to odličnog, bili smo počastvovani prisustvom rezigniranog revolucionara Euđenija Barbe. On je odneo i glavnu nagradu Bitefa iako su mnogi, uz dužan respekt, konstatovali kako je Barba, ipak, prošlost. Opet je sve prikladno našim prilikama, jer prošlost je ovde uvek bolja. Mit i ništavilo! Bitef je moćan mit ovog grada, ali teško da ijedan mit može da ispuni i nadvlada ništavilo kojem smo prepušteni. Ni veselo ludilo italijanskog uličnog pozorišta nije moglo sasvim da otme od depresije koja nas guta. Ali, otimamo se i energija koju je Bitef uneo u to naše nastojanje značajna je, nema spora.

Pre nekoliko dana je nešto jako zgodno rekao Jovan Ćirilov:"Mrzim prošlost, ne zanima me!" Vidimo se u budućnosti Bitefa!

Radovan Kupres