Zalazak sunca u boji nafte

Predsednik Alijev apsolutni vladar i najbolji đak Leonida Brežnjeva. Rusi iscedili Kaspijsko jezero, Zapad će ga isušiti. Miris nafte, ukus droge i slast kavijara. Policajci i carinici po cenovniku...

Kolona žednih automobila stoji branik uz branik. Leto je, prži kao na tiganju, ni crncima ne bi bilo svejedno. Deset litara odavno izgužvanih bonova i sedamdeset odavno bezvrednih dinara za deset litara benzina s vodom bez olova!? Tako treba jer što jes jes: nema neizvesnosti...

Nismo mi neki Azerbejdžan gde nafta curi iz slavine. Tamo, brate, kupači na plaži Kaspijskog jezera dignu bušotinu za jedno ferije. Ko je nama kriv što smo zagubili i Panonsko more. Da mi je samo da nađem tog raspikuću pa da ga pošaljem pred "Dejton" da vidi šta je muka...

		Rusi i džamije Azerbejdžan je još član Zajednice nezavisnih država, ali niko tamo Ruse očima ne može da vidi... Jednostavno, važno je da granice čuva ruski vojnik što apsolutno ima pokriće u neslozi sa Jermenima. Narod muslimanske veroispovesti (97 odsto) doskora nije imao gde da se moli. Tek od nezavisnosti, u Bakuu su nikle četiri džamije...

Ne igrom slučaja, nego igrom Crvene zvezde protiv Nefčija, stigli smo u Azerbejdžan tačno na dan pomračenja. Kad ideš iz mraka u mrak i nije neki doživljaj... Taj priglupi svet čeka po sto godina da mesec poklopi sunce, a nema pojma da ima senka na Balkanu pod kojom živi čitav narod.

Pitaše me mnogi: "kako je bilo u Azerbejdžanu?", a meni bi mučno da im pričam detalje koje pišem vama. Dovoljan je bio odgovor: "Jedva sam čekao da se vratim" jer tamo zaista žive tako jadno da je i ovaj Balkan pod senkom mesto pod suncem. Tužno beše gledati kako po izbušenoj zemlji korača svet u zakrpama, kako se narod davi u nafti bez pojasa za spasavanje.

		Zemlja vatre Na svakoj brošuri koja poziva u Azerbejdžan piše: "dobrodošli u zemlju vatre". Naravno, asocijacija je jasna... Litar nafte u Bakuu košta 700 manata (4.300 manata za dolar) i na pumpi će vas rado pustiti da sami natočite neki litra bez nadoknade. Kažu i da se iz Kaspijskog jezera vadi najplemenitije gorivo te da su ga u ratu sa Jermenijom sipali pravo u tenkove. Priroda je sve preradila, a to što ga čovek koristi za ratovanje...

- Tavariš moj, kad su bili Rusi znao se red - reče mi brka sa recepcije. - Svi smo imali, a sad smo pustili druge da nam piju krv i naftu. Mi sami ne možemo da iscedimo više od deset miliona tona godišnje, Rusi su nam pili po 25, a sad ćemo Zapadu da sipamo 150 miliona tona. Misliš da ćemo bolje živeti... Nemoj da sanjaš, ja s platom od 50 dolara svakog prvog strahujem da me neko ne opelješi na ulici jer taj neko živi od krompira i lubenice. Džaba ti naša nafta koju nemam u šta da sipam.

Šta priča taj brka kad ulice u Bakuu liče na one u Štutgartu. Mereceds, pa opet mercedes i onda mercedes...

- To su one komunjare kojima je Lenjin u srcu, Gorbačov u glavi, a Jeljcin i Klinton u novčaniku. Dok je nas ovakvih biće i njih takvih. Pričaju da se Norvežani i Englezi biju oko naše nafte, da ćemo napojiti pola sveta, a ne rekoše dokle ćemo biti žedni.

Orden sa srpom i čekićem, vaga, dzidza bidze i suze: Dekica u Bakuu

Kažu da u Bakuu od dva miliona stanovnika ima više policajaca nego i u Srbiji i Crnoj Gori zajedno!? Da nije slučajno Savez za promene najavio neki miting za predveče?

- Tako ti je ovde svaki dan - cvili onaj isti brka. - A, kako da ne bude kad ovde caruju mito i korupcija. Ako hoćeš da obučeš uniformu, moraš da platiš 1.400 dolara. Koliko ćeš da uzmeš, zavisi od tvog bezobrazluka. Ako poželiš da si carinik, nemoj u školu da ideš... Samo nađi nekog jačeg državnog činovnika, spremi mu 14.000 "američkih" i bićeš bogat.

Kavijar iz Azerbejdžana svetska je poslastica na svim zapadnim dvorovima. Onaj najbolji, "beluga", može da se kupi ispod pijačne tezge u Bakuu za 250 dolara, a recimo u Londonu košta "puta deset". Kada sam čuo da ga carinici pakuju u tegle, pa u kutije, da ih policajci "čuvaju od opasnog naroda" i meni čak bi jasno što su uniforme tako skupe. Šta onda rade političari, koliko je tek njihov imunitet vredan? Brka krenu u priču o drogi, ali ja ne htedoh ni da čujem jer sam triput gledao "Ponoćni ekspres"...

		Nagorno Karabah Sukob Azerbejdžana i Jermenije je priča o ratu, izbeglicama i patnji oba naroda. Jermeni, pravoslavci, drže pod kontrolom oko 20 odsto teritorije Azerbejdžana, šest regija Nagorno Karabaha. Epilog dosadašnjeg gledanja preko topovskih mušica poražavajući za Azerbejdžan: 20.000 ubijenih, 100.000 ranjenih i 6.000 zarobljenih. Oko 15 odsto stanovništva (više od milion ljudi) ima surovi tretman izbeglica i većina životari na kartonskim kutijama iznad prostranog neba okoline Bakua.

Predsednik Ajdar Alijev bio je desna ruka Leonida Brežnjeva i možete onda da zamislite kojim je putem Azerbejdžan prohodao iz komunizma u kapitalizam. Ako želite da vidite jednu od miliona slika sa tog puta, pažljivo se zagledajte u oči i orden ovog starca na fotografiji iz aparata Miše Vukadinovića. Negde u gradskom jezgru zatekli smo dedicu kako jeca naslonjen na drvo i prikopčan za orden sa srpom i čekićem. Ko zna koliko ratova, a tek bitaka za mesto u novom društvu pored vage za pogrešno merenje i par "džidža-bidža" na kartonskoj kutiji!? Tako su novi svet i stari predsednik Alijev nagradili Staljinovu decu i Lenjinove unuke...

Patriote iz mercedesa se kunu da Azerbejdžan nezadrživo juri u demokratiju i svaku vrstu slobode. Slobode tamo ima i suviše, ali pre će sva nafta izvetreti sa kaspijskom vodom nego što će se demokratija ušunjati među osam miliona bednika. Doduše, stigla je većina zapadnih vesnika: ko ima može da se obuče u "benetonu", da prošeta na italijanskim štiklama i da zamiriše po francuskim parfemima, ali ko nema, doveka će čekati spas sa istoka četkajući tuđe cipele i gladeći se po sopstvenom stomaku.

Svi glumci u njihovoj priči izmišljeni su, a svaka naša sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna...

Grada Branković
Foto: Miloš Vukadinović