Od prestonice u 15. veku, Rijeka Crnojevića se danas pretvorila u slepo crevo, zaboravljeno i napušteno, koje jedva daje znake života

Rijeka Crnojevića

Još u vreme one velike, "prethodne" Jugoslavije, jedan od udarnih plakata na kojima je reklamiran naš kontinentalni turizam, prikazivao je plavu vodenu zmiju kako vijuga između krševitih crnogorskih planina - Rijeka Crnojevića. Priroda pred kojom zastaje dah.

Međutim, i tada i danas, Rijeka je ostala samo na onome što joj je podario bog, ili priroda. Delo ljudske ruke tu je jedva vidljivo.

Vozeći magistralom od Podgorice ka Cetinju putnik će jedva primetiti tablu koja upozorava na stari, vijugavi, uski puteljak kojim se nekad išlo od tadašnjeg Titograda do Cetinja. Tek lepe uspomene na jedno davno putovanje navode reportera da se vrati nekoliko stotina metara unazad i skrene sa magistrale za Rijeku. Jer, lepota putovanja nije samo u onome što trenutno vidimo, nego i onome što pamtimo i što mašta projektuje u pejzaž.

Sećam se da su mi se tada, putujući tim kršem, na putu gde nisu mogla da se mimoiđu dva kamiona, u glavi počeli da "odmotavaju" stihovi iz Mažuranićevog speva "Smrt Smail-age Čengića": "Noć je vani slijepa, gluha, nigdje glasa, tek što sipi rosa sitna k'o da nebo plače..."

Kritičari su rekli šta su imali o crnogorskim motivima u Mažuranićevom delu, a meni se, posle dvadeset godina, odvrtelo u pamćenju nešto što sam naučio još u osnovnoj školi - od početka do kraja, pod utiskom riječkog krajolika.

U Rijeku sam, zapravo, skrenuo da vidim kako živi "umetnička kolonija" o kojoj se svojevremeno dosta pričalo, a onda je sve utihnulo. Na kraju - sve je ostalo na priči.
Šetajući glavnim sokakom pored obale, gde su smeštena "sva tri" riječka restorana, suočavamo se s neverovatnim prizorom: "Pa, nije valjda NATO i ovo bombardovao?" - obraćam se u čudu svom fotoreporteru-pripravniku. Ona ćuti i škljoca. Na najlepšem potezu Rijeke niz porušenih, oronulih i napuštenih zgrada, od kojih su se u neke sklonili magarci od vrelog podnevnog sunca.

Stvar mi kasnije pojašnjava predsednik Mesne zajednice Rajko Janković, rođeni Riječanin.

Srušene kuće u Rijeci nemaju veze sa bombardovanjem

- Nema to veze s NATO bombardovanjem. To je uradio zub vremena i ljudski nemar - kaže ovaj 38-godišnji inženjer telekomunikacija, koji se "teška srca" prihvatio da uradi za rodno mesto, ako i šta može da se uradi. Član je Milovog DPS-a i odbornik u opštinskoj Skupštini na Cetinju, ali mu to, veli, "ništa ne znači".

-Mene interesuje samo da li, i koliko mogu pomoći. Inače, priča ima previše, a ja sam čovek rada. Volim da pričam, ali iza toga treba da stoje dela.

Kaže da nisam jedini koga izgled Rijeke asocira na bombardovanje NATO. Jedan meštanin je, veli, rekao ako naiđu NATO avioni - produžiće dalje, ubeđeni da je posao neko već obavio pre njih.

Rijeka je danas praktično mrtva. Od turizma nema ni "t", mladi odlaze u gradove, a u mestu je ostalo da živi samo 376 duša. Svi radno sposobni zaposleni su u mesnom "Ribarstvu", koje prerađuje i konzervira ribu - pretežno iz uvoza. U Rijeci se danas malo ko bavi ribarenjem. Prosečna plata je oko 1800 dinara, a polovina od 175 zaposlenih dolazi autobusima iz Podgorice, kaže direktor "Ribarstva" Vojo Jovićević.

Janković se žali, bez vidljive srdžbe, da je "Ribarstvo" izgradilo skoro celu jednu ulicu u Podgorici za svoje radnike.
- Da su te pare investirali ovde, bila bi to sasvim druga priča - kaže predsednik mesne zajednice.

U bolja vremena, pre rata i sankcija, dolazilo je nešto turista brodom iz Virpazara. Toga više nema. Nema ni turističkih prospekata, a o infrastrukturi da i ne govorimo. Predviđena je izgradnja kanalizacije u tri faze, ali je "zapelo" na prvoj, kaže Janković. Kao pozitivan rezultat svojih napora navodi novu telefonsku centralu u vrednosti od 420.000 maraka, koju je uspeo da obezbedi preko PTT Crne Gore.
-To nam dođe kao prvi kontakt sa svetom.

Tako stvari stoje danas. A pre nekoliko vekova...
Rijeka je 1478. bila prestonica Crnojevića. Na obližnjem brdu Obodu 1492. godine - kad je Kolumbo otkrivao Ameriku - osnovana je prva štamparija na Balkanu i jedna od prvih u svetu. Sredinom 18. veka Rijeka postaje trgovački centar s pilanom, 14 raznih radionica, dve mesare, 13 trgovina duvanom, 20 zanatskih radionica i 28 mlinova. Na prvom mestu su - treba li naglašavati? - bile kafane. Ravno 38, a danas - tri! Vladika Petar Prvi je tu 1815 sagradio kuću koja je propala, dok je nedavno nisu obnovili pravoslavni sveštenici. Knjaz Danilo je 1855. podigao kameni most, a knjaz Nikola 1884. sagradio sebi dvorac.

Letnji "hepening" su "Sportske igre riječke nahije" koje, kao i sve drugo, sponzoriše "Ribarstvo" sa svojim poslovnim partnerima. Otvarajući Igre, na kojima se takmiče momci i devojke iz kraja u više sportskih disciplina, Vojo Jovićević je podsetio na nekadašnji sjaj Rijeke Crnojevića koji je počeo da se gasi ukidanjem opštine šezdesetih godina. Nedaće su se nadovezivale jedna na drugu, a poslednji udarac bilo je otvaranje magistrale 1981. godine, koja je Rijeku definitivno bacila u zapećak.

- No, suze i žal za prošlošću neće vratiti nekadašnji sjaj Rijeci - rekao je Jovićević. Potrebna su, kako kaže Janković, dela. A, Rijeka je, po njegovim rečima, "mnogima bila samo odskočna daska, koju su kasnije zaboravili".

Poslednji "medijski događaj" u Rijeci bilo je snimanje filma "Spasitelj" Predraga Antonijevića s Denisom Kvejdom i Nastasjom Kinski. Pitam Jankovića da li je Rijeka od toga imala neke vajde?
- Rijeka sigurno nije, za čelnike sa Cetinja ne znam.

A, umetnička kolonija? Ista priča. Ostalo je sve na rečima. Riječani su ponudili plac i staru kuću Emiru Kusturici, kao podstrek za formiranje umetničke kolonije. Onda je i to neko na Cetinju stopirao. Rijeka Crnojevića, dakle, i dalje "teče" unazad, čekajući neko bolje vreme.

Na zgradi pored one u koju su se sklonili magarci od žege, ispisano ime Željka Ražnatovića Arkana, koji potiče iz ovog kraja. Rijeka ga nije zaboravila. A, on nju?

Usput srećem jednu mladu Ražnatovićku s majicom "Sportskih igara riječke nahije" i shvatam da iz ovog potencijalnog turističkog dragulja odlazim bez i jednog suvenira. Pitam gde mogu da kupim majicu. Trebalo je da tražim od Jovićevića, kaže devojka. Kasno. A da mi pokloni svoju?
- Bih vrlo rado, ali nemam ništa ispod.
A, nije da nije imala...

Vjekoslav Radović
Foto: Dunja Radović