Prešao bih lako preko ove porazne literarne ekspertize i ne bih na nju odgovarao, ali to činim isključivo zbog mnogobrojnih čitalaca i ljubitelja "Zelene čoje Montenegra"

Povodom najavljene sudske tužbe advokata mr Nemanje Jolovića, punomoćnika Donizade Džumhur, motivisane novim izdanjem "Zelene čoje Montenegra" (izdavač "Oktoih") u kome kao koautor nije potpisan Zuko Džumhur, Momo Kapor u izjavi za "Glas" komentariše ovaj postupak "zaštite moralnih i materijalnih prava" koji je pre dva dana uspeo da uskomeša avgustovski učmalu kulturnu javnost.

- Posle više od 30 godina i 30 objavljenih knjiga - kaže Kapor - najzad sam od beogradskog advokata Nemanje Jolovića saznao da uopšte nisam pisac već samo zapisničar tuđih tekstova. Prešao bih lako preko ove porazne literarne ekspertize i ne bih na nju odgovarao, ali to činim isključivo zbog mnogobrojnih čitalaca i ljubitelja "Zelene čoje Montenegra".

U jesen 1967. godine Zuko Džumhur i ja napisali smo zajedno scenario za istoimeni film koji je otkupilo filmsko preduzeće "Avala film", o čemu u arhivu ove kuće svakako postoji i ugovor, a i tadašnji direktor "Avale" koji nam je isplatio honorare takođe je živ i u dobrom zdravlju. Režiser Radoš Novaković, koji je trebalo da ekranizuje ovaj film, umro je, a dve kopije su izgubljene. Treću sam pronašao posle više od 20 godina i sećajući se svog pokojnog prijatelja napisao knjigu o njemu, našem druženju i o tome kako smo zajedno pisali taj filmski scenario. Ujedno, to je nažalost i jedina biografija Zuka Džumhura, pisana da se njegovi lik i delo spasu od zaborava.

Na prvo izdanje te knjige potpisao sam, uz dužne počasti, njegovo ime, ali su mnogobrojni kritičari i teoretičari književnosti u svojim prikazima (koje štampam u novom proširenom i dopunjenom izdanju) stavili primedbe na to da mrtav čovek ne može da učestvuje u pisanju knjige o samom sebi. Knjiga je, naime, izašla 1992. a Zuko je umro 1987.

Zajednički scenario u ovom romanu koji ima 217 strana zauzima samo trećinu knjige (69 stranica), ali od te trećine polovina pripada meni kao koautoru, što bi i advokatu Joloviću bilo uočljivo da se potrudio da pročita ovo delo.

Uvažavajući dobronamerne sugestije najuglednijih naših kritičara, a želeći da još u većoj meri istaknem ličnost svog pokojnog prijatelja, stavio sam ispod naslova uočljiv podnaslov "Knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-paši Sarhošu", a na koricama knjige štampao Zukin portret koji sam naslikao 1967. i koji je već dobro poznat našoj likovnoj javnosti. Nadam se da neću biti tužen i zbog toga što na tom portretu nisam potpisao i model - Zuka Džumhura! Knjiga je, inače, na prvoj strani i posvećena uspomeni na ovog velikana. Ja lično voleo bih da me neko ošteti na taj način.

U jednoj stvari advokat Jolović nije pogrešio; zaista sam kao i većina naroda kome pripadam u finansijskim teškoćama, za razliku od pojedinih uspešnih advokata koji zarađuje na ovakvim izmišljenim procesima - kaže Momo Kapor.

D.V.