Čerčilu je interes bio važniji od časti. Partizani su se malo borili protiv Nemaca. Kraj srpskog režima biće kraj jedne celine

Našoj široj čitalačkoj publici ime Nikole Moravčevića postalo je poznato kada se njegova knjiga "Albion, Albion", objavljena u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića 1994. godine našla u izboru za Ninovu nagradu.

Taj izvanredno uzbudljiv istorijski roman, nezaobilazan za svakoga ko želi da razume ulogu i sudbinu Srba u Drugom svetskom ratu, značajan je ne samo zbog načina na koji tretira konkretne događaje nego i zbog umešnosti kojom razotkriva gotovo nepromenjive mehanizme delovanja istorije. Opsežno delo pisano je na engleskom jeziku, a potom ga je sam autor preveo na maternji, srpski.

Nikola Moravčević je ranih pedesetih, diplomiravši na beogradskoj Akademiji za pozorišnu umetnost, emigrirao u Sjedinjene Američke Države gde je stekao zvanje doktora nauke o književnosti. Objavio je više od stotinu eseja i kritika iz oblasti ruske, francuske, češke i srpske literature.

Rad na romanu "Albion, Albion" započeo je "isprovociran" studijom "Četnici" koju je objavio američki istoričar hrvatskog porekla Jozo Tomašević i koja je, po Moravčevićevim tvrdnjama, bila prepuna laži. Moravčević je ovih dana na kratko boravio u Beogradu i bila je to prilika da nastane ovaj intervju.

Čerčil, Ruzvelt, Broz, kralj Petar Drugi, Mihailović ...To su, među ostalima, junaci Vašeg romana u koji ste inkorporirali obilje dokumenata koji su i danas nedovoljno poznati javnosti?
- Čovek mora da ide u prave biblioteke i da "šnjura" po pravim policama. Uzmimo, na primer, činjenicu da je Čerčil strahovito pritiskao kralja Petra da razreši Purićevu vladu i zameni je nekakvim Šubašićevim kabinetom koji bi bio prelazna vlada, otvorena prema partizanima. Kralj Petar je to uporno odbijao, pa mu je Čerčil postavio ultimatum, rekavši da će on, šta god kralj odlučio, narednog dana u parlamentu obznaniti da je Vlada raspuštena. Tako je i bilo. Kralj Petar je bio toliko besan da je predlagao Puriću da se zakupi jedna stranica u londonskom "Tajmsu" i da se oglasi da Čerčil laže. Purić ga je jedva odvratio od te namere i nagovorio da napiše pismo Ruzveltu, s molbom za pomoć. U Kongresnoj biblioteci sam pronašao to Petrovo pismo. Ruzvelt je oprao ruke od svega i naložio nekom od podređenih da kralju napišu jedno ljubazno pismo u njegovo ime, da mu prenesu "očinska" osećanja, ali i preporuku da se drži Čerčila. To jeste bila politika diktata, politika velike arogancije. Ali, širom zapadne Evrope je kult velikog državnika do te mere narastao da se sve ovakve argumentovane tvrdnje odbacuju kao nekakav "mali revizionizam" Vinstona Čerčila.

Srpska elita je, tradicionalno, bila vrlo anglofilska. Vaš roman se kritički odnosi prema tom fenomenu?
- U istoriji smo mi često pravili greške da se u periodu nekog savezništva ludo zaljubimo u svoje saveznike, pa pomislimo da i oni nas na isti način vole. U politici, i to ne samo velikih sila, interes je ono što odlučuje. Čerčil je bio sasvim svestan da je Jugoslavija u celokupnom kontekstu zbivanja jedno malo parče, koje nije toliko važno za britansku imperiju. Naša očekivanja da će se on poneti prema nama časno, uprkos nekim većim sopstvenim interesima, bila su krajnje naivna.

Knjigu ste privodili kraju u vreme kada je u Jugoslaviji buknuo rat. Da li Vam je tada Vaša "simpatija prema revizionizmu" postala problem?
- Ja svoje stavove nisam nimalo pomerao. Za moje američke izdavače je raspad Jugoslavije kao aktuelnost bio nesrećna okolnost. Predlagali su mi određene revizije teksta kako oni ne bi izgubili novac. Odbio sam to, naravno.

Da li Vaša tendencija ka ispravljanju eventualnih nepravdi nanetih dinastiji, izbegličkoj vladi, četničkom pokretu, ima možda veze s Vašom porodičnom prošlošću?
- Moj otac je bio kraljev oficir koji je odbio da se vrati u Jugoslaviju posle zarobljeništva, ali mislim da za mene to nije bilo primarno. Najvažnije je bilo to što sam naišao na veliki broj dokumenata koji su rušili oficijelnu hagiografiju Drugog svetskog rata koja je ovde stvorena iz čisto ideoloških razloga. U nemačkim istorijskim podacima se vidi da je Prva proleterska brigada, koja je kasnije prerasla u Prvu proletersku diviziju, u toku rata na frontu prema Nemcima imala borbe u trajanju od 22 ili 23 dana. Za četiri godine! Ostalo vreme su se borili protiv četnika i ustaša, ali jedne elitna partizanska jedinica nije se bogzna kako tukla s Nemcima.

Imamo nesrećnih iskustava sa saveznicima. Danas, međutim, naša država nema saveznika?
- Okolnosti su krajnje zapletene. Mislim da u ovom aktuelnom konfliktu nema časne strane. Pisac, koji bi ove događaje opisivao, morao bi da zauzda svoje tendencije i da pogleda i na drugu stranu. Mi jesmo prošli kroz jedan ilegalan rat, ali smo prošli i kroz stvari koje su do tog rata dovele. Ako se pitamo ko je glavni krivac, mislim da nekom sa strane sadašnji događaji na Kosovu pokazuju da smo mi svi isti. Albanci su pravili apoteozu svog stradalništva, a sada smo promenili uloge. Možemo tvrditi da smo naklonost Zapada odavno izgubili, ali moramo priznati da smo u mnogim prilikama išli uz nos tamo gde je bilo pametnije da to ne činimo. Teško je posmatrati 78 dana bombardovanja kao celinu. Celina počinje od raspada Jugoslavije i završiće se promenom ovog režima.

Radovan Kupres