Malo, ili gotovo ništa, nije ostalo od uzvišenog ideala za kojim smo tada krenuli. Giška je bio veliki Srbin, koji nije želeo da padne ni kap srpske krvi, i sa tom idejom se svesno žrtvovao - kaže Jovan Otašević, jedini preživeli od trojice osnivača Srpske garde, na obeležavanju osme godišnjice Srpske garde i sedam godina od osnivanja Fonda "Đorđe Božović Giška".

Restoran na stadionu Crvene zvezde u nedelju je bio prepun prijatelja, poštovalaca i saboraca Đorđa Božovića. Jedino su upadljivo nedostajali vodeći ljudi SPO, iako su im pozivnice uručene.

U folklornom ambijentu srpskih monarhističkih i zastava ravnogorskih četnika, uz zvuke himne "Bože pravde", sveštenici su presekli kolač, a predstavljena je i knjiga Vojislava Milića "Moj sin Đorđe Božović Giška". Program i dodelu ordenja i plaketa Srpske garde vodio je glumac Goran Sultanović.

- Osnivanje Fonda inicirali su ljudi iz inostranstva koji su želeli da se sačuva uspomena na Đorđa - kaže Milena Božović, Giškina majka. - Ove godine ćemo izabrati novi odbor od mlađih ljudi koji će nastaviti sa radom, a postojimo da bismo pomagali ranjenike, izbegle ljude, decu bez roditelja, sve ljude koje je pomeo ratni vihor - objašnjava Milena Božović.

Ni danas, gotovo osam godina nakon pogibije komandanta Srpske garde, ne prestaju da kruže kontroverze o tom septembarskom danu u Gospiću.

- Reći ću otvoreno, Đorđevo ubistvo naredili su Martić, Mladić, a po nalogu Miloševića. Tako je bilo, pa makar ove reči platila glavom. Znam da je Mladić Đorđu rekao da mora da skine kokardu, simbol Nemanjića, i zameni je petokrakom, ali je ovaj to odbio. Pokušavali su i ranije da ga ubiju, ovde u Beogradu, ali nisu uspeli. Sačekali su da ode na front - priča Milena Božović.

Burnu i kontroverznu prošlost Đorđu Božoviću ne poriču ni njegovi najbliži prijatelji i saradnici.

- Giška je grešio kao mladić. Ali, znate, postoje stvari koje biste uradili kao devetnaestogodišnjak, ali ne i kao zreo čovek od trideset pet. Ali, kako kaže Vladika Atanasije, ako je i učinio nešto loše u životu, on se kasnije potpuno oprao. Sada, nakon osam godina i svega što smo uložili, a uložili smo mnogo, mislim da je uludo dao život i strašno mi je teško što ga nema. Giška je svesno poginuo za Srbiju, a on i Garda su smetali Radmilu Bogdanoviću i Mihalju Kertesu, jer su se plašili da će se ti mladići proslaviti i da ih više niko neće moći skloniti - objašnjava Jovan Otašević.

- Znate, mi smo žrtvovali porodice. Moja, porodica Branislava Matića Belog i Giškina su razorene. Mnogi mladići u najlepšim godinama su ostali invalidi za čitav život. Pogledajte, Miška Jankovića, koji je napustio mesto direktora i krenuo u Srpsku gardu, a sada je u invalidskim kolicima. Svi ti momci su u Giški videli epskog srpskog junaka. Bili smo i suviše časni za ovdašnje političare. Giška se osećao odgovornim za svakog čoveka u odnosu na naše političke lidere. Rekao mi je da će pre poginuti nego što će izaći na oči majkama dvojice mladića poginulih u Srpskoj gardi. Ponekad, ipak, pomislim da Đorđeva smrt nije bila uzaludna, jer je svojom žrtvom želeo da probudi svest Srba - kaže Otašević.

Autor knjige Vojislav Milić od prvih dana Srpske garde video-kamerom beležio je događaje.

- Ovo nije moja knjiga, već svih onih koji se u njoj pominju. Osnovna zamisao bila je da kroz priču Giškine majke pokažem kako je Đorđe stasavao. Srpska garda je u sve ušla sa najčistijim namerama, a drugi su učinili da od svega nije ostalo mnogo - kaže autor knjige.