Miloševićev odlazak važan uslov naše stabilizacije. Ujedinjenje je teška reč na ovom prostoru

Dragoljub Mićunović

Ako Milošević podnese ostavku staće rat, rekli ste 1992. godine. Da li i danas isto mislite?
- NJegova ostavka važan je uslov naše stabilizacije. S Miloševićem na čelu nećemo moći da ostvarimo neophodne kontakte s međunarodnom zajednicom. Imamo blokadu države i prećutno ignorisanje Savezne vlade i njenih institucija. Na Kosmet dolaze strani državnici i diplomate, bez ikakve komunikacije i odobrenja iz Beograda. Moraju se pokušati rešenja s formiranjem prelazne vlade koja bi bila rezultat najširih političkih partija, kako bi se uklonili paraliza i izolacija i izbeglo rasplamsavanje međupartijskih borbi do ozbiljnih sukoba. Kad neko iz bilo kojeg razloga ne može da obavlja ustavom određene funkcije, moraju se, u interesu države i naroda, naći druga rešenja za funkcionisanje države.

Budite precizniji. Da li bi se sve ovo izbeglo da na čelu nije bio predsednik Milošević?
- Sigurno ne bi bilo isto jer ljudi stvaraju istoriju i biraju puteve kojih uvek ima više. Odlučuje strategija. Kad neko sedne u pogrešan voz sve su mu stanice pogrešne. Strateška greška napravljena je ranije. Nije uočen odnos snaga u svetu i glavni pravci svetske diplomatije, ulazilo se u konfrontacije sa zapadnim zemljama, popuštanje njihovim pritiscima, zatim u nove konfrontacije i tako u krug. Moglo se '90, '91. i '92 sve drugačije postaviti. Nije razumeo da se jedna strana sveta oburvala i da postoje drugačije grupacije s drugačijim pravilima. Verovao je da je konfrontacijom moguće ostvariti postavljene ciljeve. To je bio slučaj kod raspada SFRJ, sa Srbima u Hrvatskoj, ratom u Bosni i sada sa Kosovom.

Kolika je cena?
- Zavisi od puta. Izbor je između nastavka dosadašnje politike, što znači izolaciju i dalje osiromašenje, veliku socijalnu i političku napetost i sukobe do humanitarne katastrofe, ili zaokreta koji sigurno ima cenu i za mnoge pojedince i za državu u celini. Taj zaokret značio bi suočavanje sa stvarnošću i poštovanje realnosti, ali bi morao da bude odobren od birača. S narodnim suverenitetom se ne može trgovati jer je to trgovina sa slobodom. Neophodni su izbori koje valja dobro pripremiti i koji bi bili ravnopravni za sve. Pre toga, postoji potreba za dogovorom svih značajnih političkih faktora, gde svi moraju da podnesu neke žrtve.

		Posle Tita Tito - Pitanje ko posle Miloševića otkriva duboku predrasudu o mogućim demokratskim kapacitetima naše države. Kad je Tito umro postavilo se pitanje ko posle njega, a onda je došao Milošević. Kad se sad pita ko posle Miloševića, pretpostavlja se dolazak novog Miloševića. To samo govori da je jedini model onima koji to pitanje postavljaju autokratska vladavina. Posle Miloševića ne sme da dođe novi Milošević, već pravna država parlamentarne demokratije u kojoj za napredak zemlje nije presudno koja je ličnost četiri godine na njenom čelu.

Međunarodna zajednica takođe traži demokratizaciju Srbije i SRJ?
- Ja sam za demokratiju, ali ne zato što je traže Amerika ili Evropa. Bio sam za nju i kada smo kao politički model bili veoma daleko od Amerike i Evrope. Zalažem se za demokratiju jer je to političko uređenje koje najviše može da obezbedi ravnopravnost i slobodu građanina jer se u demokratiji, kako je primetio najstariji filozof Herodot, ne mogu dešavati stvari koje se dešavaju za vladavine jednog čoveka.

Za stvaranje demokratskog projekta potrebne su političke snage. Verujete li u objedinjavanje demokratske opozicije?
- Ako reč objedinjavanje ili ujedinjenje bukvalno prevedemo onda ne. Ujedinjenje je na ovom prostoru teška reč. Verujem u mogućnost okupljanja opozicije oko zajedničkog cilja, a taj cilj bio bi stvaranje prelazne vlade uz ostavku sadašnje i priprema zajedničkog nastupa za izbore. Posle toga, moguće je formiranje različitih koalicija i koalicionih vlada.

Srbija i Crna Gora u zajedničkoj državi?
- Mislim da je izuzetno važno da sačuvamo zajedničku državu. Jedan od prvih poslova jeste da Federacija iznutra postane jedna normalna, na ustavu zasnovana politička zajednica ravnopravnih republika. Kao prve korake vidim političke razgovore svih predstavnika saveznog parlamenta, političkih grupacija i partija i povratak Federacije u prethodno stanje. To znači stavljanje u ustavne okvire ovlašćenja Savezne vlade, predsednika republike i parlamenta. Mora se uvažavati politička realnost u Crnoj Gori i s Vladom Đukanovića sarađivati u Saveznoj vladi i drugim institucijama. Legitimni predstavnici Crne Gore moraju zauzeti svoja mesta u saveznom parlamentu. Ako se želi sačuvati savezna država, a bojim se da o tome nema opšte saglasnosti, treba učiniti sve da političkim dijalogom dođemo do najboljih ustavnih rešenja. Nama predstoji i ustavno definisanje Kosmeta, što će zahtevati nužne ustavne promene. Najvažnije je očuvati svest o neophodnosti zajedničke države i ne dozvoliti da trenutne političke konfrontacije ugroze našu državu. Mnogo je bezbolnije promeniti vladu nego državu i ne bi trebalo da državna zajednica zavisi od trenutnih političkih konfrontacija, odnosno od toga koja je partija na vlasti. Odlaskom predsednika države i Savezne vlade sigurno bi bile veće šanse za opstanak zajedničke države.

Kako vidite trenutnu političku situaciju u Jugoslaviji?
- U jednom sjajnom mađarskom filmu,"Krunski svedok", postoji rečenica koja se ponavlja: "Situacija se intenzivira". Na neki način vidimo kako se politička situacija polako dramatizuje. Svi su svesni da država ovako ne može da nastavi, da su promene neophodne. Opozicija na to reaguje oživljavanjem masovnih protesta, mitinzima, peticijama i raznim drugim oblicima pritiska na vlast. Važno je što se opozicioni front širi i približava mogućnosti zajedničkog nastupanja. Na drugoj strani, vladajuća koalicija kombinuje metode od pokušaja izvesne mimikrije i najavljivanjem nacionalnih okupljanja za obnovu, do nervoznog reagovanja i povlačenja voluntarističkih poteza kao što su isključivanje poslanika ND iz parlamenta, ili odluka ministra kulture Željka Simića da smeni upravnika Narodnog pozorišta Nebojšu Bradića i postavi sebe na tu funkciju. Primetna medijska afirmacija vojnih i policijskih rukovodilaca poruka je da vlast ima nameru da se svim sredstvima brani. Iako niko ništa nije naučio iz iskustva, ova vlast bi to ipak morala jer joj se svaka upotreba sile vrlo brzo obila o glavu.

Nataša Mijušković