Puč u putničkoj agenciji

Klintonovi smenjuju uzornog direktora i dovode svog sponzora. Zloupotreba federalne mašinerije

Siroti nepodobni Bili Dejl, direktor Putničke agencije Bele kuće, imao je tu nesreću da obavlja posao na koji je oko bacio jedan od Klintonovih holivudskih prijatelja, producent Hari Tomason. Da bi se otresao Dejla idealistički prvi par Amerike stavio je u pogon čitavu federalnu mašineriju - FBI, Službu unutrašnjih prihoda (IRS), Ministarstvo pravde. Bela kuća je smatrala da se o svakom čoveku može iskopati neka prljavština samo ako se pokrene istraga. Na nesreću Klintonovih ta pretpostavka se izjalovila. Bili Dejl je bio čist kao suza.

Klinton je mogao jednostavno da smeni Dejla. Slučaj je, međutim, hteo da sedmorica njegovih prethodnika nisu imala zamerki na Dejlov rad. I slučajno je baš taj posao priželjkivao predsednikov veliki donator. Otpustiti dugogodišnjeg državnog službenika da bi se napravilo mesto za velikog holivudskog producenta znak je takvog protekcionizma i licemerja za koje smo se uzalud nadali da su ga Klintonovi ostavili iza sebe kada su se uselili u Belu kuću i obećali da će „uvesti najmoralniju administraciju u istoriji Republike". Klinton je angažovao vladine agencije da bi sproveo istragu o Dejlu, izvršio kontrolu njegovih prihoda i finansija i krivično ga gonio, u očajničkom pokušaju da svoj protekcionizam predstavi kao dobar manevar vlade. To je suštinska definicija zloupotrebe vlasti i gaženja osnovnih načela građanskog društva.

Hari Tomason, holivudski TV producent i dugogodišnji prijatelj Klintonovih, bio je organizator brojnih manifestacija na kojima je prikupio ogromna sredstva za predsednikovu kampanju, uključujući njegovu inauguraciju 20. januara 1993. godine. Bio je i jedan od vlasnika čarter avio-kompanije „TRM" koja je zajedno sa zvaničnom turističkom agencijom Klintonove kampanje „Vorld vajd trevel" iz Litl Roka organizovala putovanja novinara koji su pratili kampanju. Tomason je prvi dao Klintonovima ideju o smenjivanju dugogodišnjih službenika Putničke agencije Bele kuće zbog njihove navodne nelojalnosti. U tome mu je svesrdno pomogla Klintonova rođaka, 25-godišnja Ketrin Kornelijus, koja je postavljena za sekretaricu Dejvida Votkinsa, predsednikovog pomoćnika za administrativno-upravne poslove. Ona je napravila plan o reorganizaciji i preuzimanju Putničke agencije od strane „Vorld vajd trevela". Da bi plan uspeo bilo im je potrebno da službenike pomenute agencije predstave kao kriminalce. Međutim, iako službenici Putničke agencije nisu bili ni nelojalni ni korumpirani, mora se reći da su Dejlovi knjigovodstveni metodi bili nekonvencionalni i pomalo nemarni, što je administraciji dalo povoda za neosnovane - ali dobrodošle - optužbe o krivičnim radnjama. Jedna od optužbi bila je i da zaposleni koriste „seksistički jezik" - nešto što se u Klintonovoj Beloj kući ne može tolerisati!

Ukratko, Votkins je 19. maja 1993. godine otpustio Dejla i sedam službenika Putničke agencije da bi napravio mesta za, kako je to delikatno formulisala Hilari Klinton, „naše ljude". Iako su kasnije i predsednik i prva dama poricali umešanost u ovo veliko spremanje Putničke agencije, otpuštanja su bila Hilarino maslo, što potvrđuje Votkins u svom dnevniku.

Nesreća je bila u tome što su Hilari i Tomasen prvobitno zamislili veliko spremanje agencije kao efektan propagandni potez: populistički prvi par Amerike iskorenjuje korupciju u vladi, odvaja žito od kukolja u Beloj kući i štedi novac poreskih obveznika. Zato im je bilo potrebno da dokažu da su otpušteni službenici bili korumpirani lopovi pa nisu prezali ni od toga da u pomoć pozovu FBI i Službu kontrole unutrašnjih prihoda da iskopaju neku „krupnu proneveru" i „aljkavost u vođenju knjiga". Dejlovo knjigovodstvo o troškovima putovanja novinara od sedam miliona dolara godišnje nije bilo baš tip-top i oko 18.000 dolara nije bilo pravdano računima. Ipak, on nije bio kriminalac i iako je u novembru 1995. oslobođen optužbe za proneveru i sva druga krivična dela koja su mu pripisivana prva dama je uporno pokušavala da ga prikaže kao prevaranta.

U izvesnom smislu, ono što je učinjeno službenicima Putničke agencije Bele kuće predstavlja Klintonov najgori skandal. Nema sramnijeg i pogubnijeg primera zloupotrebe vlasti od korišćenja policijskih ovlašćenja federalne vlasti radi lične ili političke koristi. Putnička agencija nikada u svojoj istoriji nije bila politizovana sve dok Klintonova Bela kuća nije napravila veliko spremanje u njoj kako bi „uhlebila" svoje ljude. Dejl je optužen za proneveru novca, angažovan je FBI da sprovede istragu o njemu - i to posle njegovog otpuštanja.

Služba unutrašnjih prihoda je kontrolisala lične finansije ovog državnog službenika iako je Beloj kući - posle afere Votergejt zbog koje je pao predsednik Nikson koji je samo pokušao da uradi ono što je Klinton uradio - strogo zabranjen svaki kontakt sa IRS upravo zbog toga da bi se izbegla i najmanja mogućnost političke zloupotrebe ove moćne državne institucije. Na kraju, svim sredstvima je sprečavana istraga pet vladinih agencija o puču koji je izveden.

nastavlja se

Gradska i zemunska vlast vode pravi rat oko kioska u Zemunu

Vlasti se preganjaju, vlasnici strepe

Trafika je danas i ovde poslednji bedem odbrane gole egzistencije. „Ako dođu da ruše ima da ih dignem u vazduh"

Tokom poslednje decenije južnoslovenskog zapleta kiosk je u Srba postao mnogo više od pukog „uličnog paviljona u kome se prodaju novine i duvan" (po Vujakliji). Trafika je danas i ovde poslednji bedem odbrane gole egzistencije za mnoge obične smrtnike. Koliko samo inženjera, ekonomista, pravnika, magistara i doktora nauka za hleb zarađuje piljareći na malo. Retko ko se obogatio vireći kroz šalter, preprodajući pakle belosvetskih cigareta ili gnječeći mleveno meso. Čast izuzecima, uglavnom se tu radi tek o preživljavanju. A da u zemlji Srbiji nije lako ni preživeti dokazuje aktuelni sukob na relaciji opština Zemun - Skupština grada. Stari rogovi u vreći, Vojini i Vukovi prvotimci teraju mak na konac.

Ukratko, kad su radikali s kraja 1996. osvojili opštinsku vlast u Zemunu velikodušno su podelili lokacije za postavljanje privremenih objekata. Onda Grad pokreće inicijativu za ocenu ustavnosti radikalskih dozvola. Ustavni sud je poništio dozvoljeno, pa sada gradska Vlada preti rušenjem vlasnicima zemunskih kioska, piljarnica, roštiljdžinica, kafanica...

- Ima u vazduh da ih dignem! Pa, na šta to liči, bre?! Prvo ti daju dozvolu, odobre projekat, a onda puj pike ne važi! A sve vreme nam naplaćivali naknade i gradske takse! To samo kod nas može. Sve bandit do bandita! - gnevan je vlasnik nedavno izgrađene prodavnice u zemunskoj Prvomajskoj ulici. Troje dece hrani od trgovine, a sad se priča da će da ga ruše. Ne sme, kaže, da se predstavi. Do sada je dva puta davao izjave televiziji i odmah sutradan bi baš u njegovoj radnji osvanule sve moguće inspekcije.

- Da se razumemo, ima ovih što su stvarno ruglo. LJudi ostave gole zidove da zvrje i po godinu dana. Al ja sam samo u ovaj objekat uložio tries hiljadarki. Niko mi nije osporavao građevinsku dozvolu sve do sad. Setili se jedni kako da doakaju drugima pa udri po nama! E, pa ne može to tako, boga mi, neće moći...

U samom centru Zemuna - pržionica kafe. Maleni limeni kiosk jedina je imovina izbegličke porodice Radulović iz Knina. Zna Milanka da njen lokal nije nimalo reprezentativno zdanje, ali... - Za bolje nemam. Načinila bi ja dvorac, al nemam. Čula sam da oće da nas ruše, al neće valjda... Pa de će im duša?!

Duž zemunskog keja, svojevrsne gradske oaze sve „privremeni" do „privremenog". Dosta je nedovršenih, na brzinu sklepanih građevina, ali i nekoliko u ambijent idealno uklopljenih, ukusnih kafanica.

- Joj, šta da ti pričam. Postao sam ko gonjena zver. Samo buljim okolo i gledam dal će da naiđe neka nervozna inspektorka... Ne daju poštenom čoveku da diše. A sad još smislili i to rušenje! Ma nemoj! Kako se kome prohte, tako se i igra sa nama - ljut je rođeni Zemunac, vlasnik veoma posećenog kafića ovdašnjeg. Zemunac se uzda u „zdravu pamet" ljudi sa vlasti, al za svaki slučaj poručuje:

- Ima da miniram ovaj kafić, pa da vidim ko će da ga ruši?! Idi, bre, sve što sam imao uložio sam ovde, prodo kola, pozajmio se, a sad tek tako - da ruše. Poblesavio svet, šta da ti pričam...

Odmah do kafića maleni kiosk prepun cigareta.

- Ja i muž završili fakultete. E da mi je samo neko rekao da ću posle svega da preprodajem duvan po keju... Ne znam, ako ovi reše da ruše, ima da nas ruše. Ne može kus sa rogatim, al ne bi bilo pošteno, ne bi... - nemoćno širi ruke Cica, „diplomirani vlasnik kioska".

D. J. V. - B. V.
foto: Z. Raš