GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Sreda 03. mart 1999.
 Broj 261
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje

Ustaške krvnice sa kule (8)

Nada Šakić sa 16 godina obukla ustašku uniformu. Majka poludela gledajući svoje mrtvo dete. Spavanje na golom podu

Nada Tanić, rođena 4. avgusta 1926. u Livnu, članica ustaške mladeži, obukla je uniformu ustašice sa svojih 16 godina - 1942. a već u sedamnaestoj, tj. početkom 1943. Maks Luburić uputio je u logor Staru Gradišku na dužnost čuvara - ustaške dužnostnice i pomoć ustaškoj upraviteljici ženskog dela logora Maji Boždon - Slomić. Pre toga 1942. bila je opčinjena ustaškim nedelima Luburića pa ga je zamolila da mu bude posestrima i da svom prezimenu doda i njegovo - Luburić. Sačuvana slika Maje i Nade u ustaškim uniformama dokumentovano potvrđuje njihovu sponu na dužnosti u logoru. Nada Šakić se 1944. sa 18 godina udala za Dinka Šakića, tada komandanta koncentracionog logora Jasenovac. U obrazloženju odluke Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrđeno je da su Maja i Nada Luburić teško zlostavljale internirke.

Ustašku upravu ženskog dela koncentracionog logora u Staroj Gradiški sačinjavale su ustašice: logornica Maja Buždon iz Bakra i „dužnosnice: Milka Pribanić iz Zagreba, Božena Obradović sa Korduna i Nada Tanić - Luburić iz Livna.

U zapisu logoraša Berger Egona piše:"... Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu".

A u zapisniku ZAVNOH-a od 25. 01. 1945. Lidija Zlatić se navodi: „Od jeseni (1942) nalazila se na čelu tih logora neka Maja Buždon, devojka od neke 22 godine, vrlo surova i nasilna... Iza nje su vršile upravu nad ženskim logorom takođe Maja i Nada Luburić, sestre Maksa Luburića (?), te Božica Obradović. One u surovosti nisu ništa zaostajale za Majom...".

U drugom zapisniku Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina ZAVNOH-a od 22. 5. 1945. godine Rozika Sinko iz Zagreba je izjavila:

„... Koncem 1943. premeštena sam u zloglasnu kulu u kojoj su većinom bile židovke i pravoslavke. Te drugarice su uglavnom bile izgladnjele i izmorene od teškog poljskog rada kojeg su leti i u jesen obavljale, pa kako sada u zimi za njih nije bilo posla bile su zabavljene češćanjem perja, ali kako to po mišljenju naših tlačitelja nije bio dovoljno težak rad za zatočenice počeli su sukcesivno likvidiranje tih drugarica. Danomice su ulazili u odeljenje zloglasni ustaški satnik Bosak sa meni nepoznatim ustašom, pa ustašice Nada Luburić, neka ustašica Maja i Božica „pravoslavke". Oni su izabirali žrtve i dali ih zaklati ili dotući u samicu, a i sami su prednjačili u klanju...".

Profesor Ruža Rubčić je zapisala kao logorašica Stare Gradiške između ostalog:

27. avgusta 1942. pojavio se LJubo Miloš opet u našem logoru. NJegov dolazak izazvao je kod svih zle slutnje.

- Što će se sad dogoditi?

Ubrzo smo dobile odgovor na pitanje. Isto veče prozvane su drugarice Zlata Šegvić iz Splita, profesorica i Hana Pavelić, činovnica iz Zagreba (ostale žene koje su bile na popisu nisu se mogle pronaći u logoru) i odvedene su. Kasnije smo saznale da su odvedene u ustašku bolnicu gde su u podrumu, nakon zlostavljanja ugušene. NJihove su stvari poslane u ustaški magazin.

Koncem novembra 1942. godine odvedene su u „kulu", u samicu, žena i kćerka Vjekoslava Knežića iz Zagreba. One su bile tako mučene da je kći usled pretrpljenog straha i muka umrla od kapi, dok je majka poludela gledajući svoje mrtvo dete. Nekoliko dana ostala je luda majka s mrtvom kćeri dok je nije zadesila sudbina svih žena u „kuli" - bila je ugušena. Kratko vreme posle Kneževićevih odvedena je iz logora LJerka Mihić iz Sarajeva koja je baš ležala u babinjama. Smestili su je u „kuli" u samicu, gde je dete već posle nekoliko dana od zime i gladi umrlo, a onda su je jednog dana i samu odveli i ugušili.

Od bolesti i gladi umrle su u logoru mnoge žene: Olga Milčinović profesorica iz Zagreba, Marija Lojan iz Zagreba, dovedena u logor zbog muža, Matilda Petrović iz Zagreba, dovedena zbog muža, Fina Grković iz Zagreba, Mraz, majka koja je dovedena u logor radi sina, Darinka Bosnar, omladinka iz Zagreba, Elza Krajs iz Sarajeva, Milka Novković iz Karlovca i mnoge mnoge druge.

Ustašama nije bilo dovoljno da nas drže u večitom strahu u neizvesnosti nego su nam doveli ustaške „dužnostnice" Maju Buždon iz Bakra; Milku Pribanić iz Zagreba, Božicu Obradović s Korduna, Nadu Tanić - Luburić iz Livna. One su poput zmajeva bdile nad nama.

Nemilice su tukle naše žene, bacale ih u samice bez razloga. Pljačkale su novopristigle žene, oduzimale i najpotrebnije stvari, kao lekove i odeću".

Šta je rekla prilikom svedočenja Terka Gojmerac pred Zemaljskom komisijom Hrvatske 19. 10. 1944. godine:

„... Bila sam svedok u vremenu od jeseni 1942. do jeseni 1943. kako ustaška zapovednica Maja Buždon brutalno zlostavljanja žene. Za svaku najmanju sitnicu bacala ih je u samicu bez hrane i ležaja na golom podu. Osim nje istaknule su se u okrutnosti i mrcvarenju žena ustašica: Nada Luburić, Milka Pribanić i Božena Obradović".

Jevrejka P. Vajs u svedočenju o svom boravku u logoru Stara Gradiška rekla je: „Maja Buždon, neka Milka stara oko 22 godine, šef šnajderaja, pa Božena, oko 16 godina, Nada Luburić oko 18 godina, bile su krvnici Kule. One su svoje žrtve klale i gušile po noći. Računam da su ih likvidirale oko 2.000. Razna mučenja, kao batinanje i zatvaranje u samice bez hrane, bila su svakodnevna".

U saslušanju LJube Miloša 1948. on je, između ostalog, izjavio: „... Od Matkovića su dobili zlatne predmete i Šakić Dinko kao i njegova žena, te žena pukovnika Džala...".

nastavlja se


Nadomak Bora najveća rupa na Balkanu, a pokraj nje žitelji naselja Sever u strahu čekaju da sklizne

Mesto opasnog življenja

U neuglednim francuskim konjušarnicama žive ljudi koji nemaju izbora čekaju zloslutne odrone ...


Najveća rupa koju je ljudska ruka ikad iskopala na Balkanu, nalazi se nadomak Bora. Eksploatacija površinskog „Dnevnog kopa" borskog rudnika bakra prestala je krajem osamdesetih. Rudari su uzeli što se uzeti moglo, otišli dalje, a kao nemi spomen njihovog poduhvata ostala je rupa. Istina niko je nije merio, nema pouzdanih podataka o njenom gabaritu, ali posle više od osamdeset godina danonoćnog iskopavanja, rudari su stigli do bar trista metara u dubinu zemljine utrobe. Onako odokativno. A širina, što bi rekao jedan kolega, kao Ohridsko jezero, pa još malo...

No priča koja sledi nije geološka studija, već reportaža o ljudima koji žive u negdašnjim konjušarnicama francuskih industrijalaca. Na samoj ivici ambisa.

Naselje Sever u vreme izgradnje negde početkom veka, nalazilo se na pristojnoj udaljenosti od kopa. Francuski kapitalisti izgradili su na periferiji Bora dugačke jednospratnice za smeštaj konja i radnika. Krajem milenijuma, u francuskim jednospratnicama nema više konja, a ni umornih rudara. Danas ovde žive ljudi koji nemaju izbora. Broje dane, slušaju zloslutne odrone zemlje i čekaju da ih se neko seti. Ili prosto da skliznu.

- Evo, gledaj! Noćas otišlo pola puta. Sasulo se ko da ga nije ni bilo - pošto je video novinare živnu do tada u dubine rudarske rupe zagledani Metuš Salijević, radnik borske „Čistoće". Ispucalim prstima među kojima dogoreva jeftina cigara upire u naznake asfaltnog puta. NJegov „stan" na jedva desetak metara od provalije.

- Kako da nas nije stra'?! Čim, bre, padne neka kiša, samo čuješ celu noć brrr, brrr, silna zemlja, odranja... Al, šta da radiš, nemamo gde - krši ruke Selima Salijević, majka troje sitne dece. Metuš pokazuje sobna vrata. Neprirodno iskrivljena, ispala iz rama. - Danas ih namestim, ona sutra pobegnu, kliza kuća ko luda... - smeje se Metuš od sve muke.

Dvadesetak metara dalje, na negdanjoj francuskoj konjušnici nema ulaznih vrata. Kroz hodnik pun smeća teškim korakom probija se Miroslava Popović. Ovde u jedva desetak kvadrata musave sobice živi sa braćom Draganom, Bojanom i majkom Milkom.

- Šta kako je?! Nikako, bre, nikako! Vidiš i sam. Stan mi upropašćen, vrata ukrađena... Nas četvoro, niko ne radi. Živimo od penziju mog pokojnog muža. Jedva osamsto dinara. Ni struju nemamo. Isekli još u decembru, nismo plaćali. Nema od čega - steže Milka čvor na ubrađenoj marami. Usahle staračke oči uprla u novinare. - Jel' vi možete šta da nam pomognete? Bar ova vrata da nam namešten... - bojažljivo pita.

Buculovića ima osam. Mladena, Zoran i šestoro dece. Na samom kraju" Severa", u vlažnom kućerku životare i nadaju se boljim danima. Malena Milena, pre neki dan proslavila treći rođendan, trčkara bosa oko starog „smederevca". Ekranom starog televizora „lampaša" promiče junakinja latino sapunice.

Šesnaestogodišnja Ana presvlači deset godina mlađu sestru Sanju. Bojan (15) i Marija (7) sede na starinskom krevetu prekrivenim ćilimom.

Evakuacija

Kada je pre neki mesec „borska rupa" za sobom povukla jednu od „francukinja" nastala je opšta pometnja u Boru.

- Došli spasioci, vatrogasci, ljudi iznosili stvari kroz prozor. Na sreću niko nije strad'o. Onda su svud oko klizišta postavili traku sa natpisom „zabranjen pristup", pobili i tablu sa obaveštenjem da je Sever mesto opasno za život. Posle je neko odneo tablu - pripoveda Jasmina Plešić, silom prilika stanovnik mesta opasnog življenja.

 

Majka Mladena priča: - Muž neredovno prima platu, skroz neredovno, a i dečji dodatak kasni, još malo pa godinu dana. Pred Novu godinu dolazili iz distribuciju da nam seču žice. Kažu niste platili! A odakle da vam platimo?! Morali smo da se pozajmimo za struju, šta ću sa ovolikom decom bez tople vode i svetla...

Domaćin Zoran sa najstarijim sinom Slađanom otišao u nadnicu. Pomažu imućnijima za desetak maraka dnevno. Tek za hleb. Ipak, trogodišnjoj Mileni dovoljno za osmeh. Ne zna dete za bolje. A obećavali su iz opštine i republike. Nije da nisu. I kome će ako ne osmočlanoj srpskoj porodici u vreme sveopšte bele kuge. I ne traže Buculovići bog zna šta. Tek malo pristojnih stambenih kvadrata bez vlage i ambisa u komšiluku. Ali, kako to već biva, obećanje - radovanje.

Borska rupa svake večeri zloslutno tutnji. Sever klizi, santim po santim. Ne daj Bože nekog zemljotresa, Sever danas ima više od sto stanovnika. Živih.

D. J. Vučićevič
S. Trifunović
foto: Z. Raš


Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.