Horhe Semprun: Federiko Sančes se oprašta (4)

Horhe Semprun, francusko-španski pisac neverovatno bogate biografije koja podrazumeva učešće u najvažnijim događajima 20. veka (Španski građanski rat, francuski Pokret otpora, logor Buhenvald, ilegalna Kariljova komunistička partija), opisuje u svojoj knjizi „Federiko Sančes se oprašta" zašto je u periodu između 1988. i 1991. godine prihvatio mesto ministra za kulturu u Gonsalesovoj socijalističkoj vladi došavši na položaj koji je prethodno zauzimao Havijer Solana. „Glas javnosti" nudi odlomak iz ove Semprunove knjige koja će se pojaviti u biblioteci „Rat i mir" u izdanju B-92, a u prevodu Ane A. Jovanović.

Slika budi uspomene

Pismo školske drugarice. Mladalačka ljubav iz Haga. Holandija priznaje Frankov režim. Izgnanstvo u Francusku. Egzil druga domovina

Iz velike koverte poslate iz Holandije, koja me je čekala na radnom stolu sa preostalom jutarnjom poštom, ispala je jed?na fotografija.

Bio sam zabezeknut, preneražen.

Požutela slika, isečena iz starih holandskih novina, zalepljena na tamno sivoj kartonskoj podlozi: verovatno list iz starinskog foto-albuma.

Fotografija je prikazivala mog oca u zrelim godinama, u dugom crnom kaputu, sa polu-cilindrom na glavi, na stepenicaa neke bez sumnje službene zgrade iz koje je upravo izišao.

Posmatrao sam, zaprepašćeno, tu sliku.

Pročitao sam natpis ispod te fotografije, isečene iz starih novina. Tekst mi je, iako na holandskom, bio razumljiv. Dve godine, od 1937. do 1939, školovao sam se na tom jeziku; pohađao sam Tnjeede Gymnasium u Hagu. Holandski sam upamtio dovoljno da mogu protumačiti značenje ovog natpisa.

Gezant de Semprun, pročitao sam, verlaat het ministerie van Buitenlandse Zaken, njaar minister Patijn hem medemeelde dat de Nederlandse regering het benjind van generaal Franco erkend heeft.

U dve reči: na fotografiji je snimljen moj otac, koji je tokom poslednje dve godine građanskog rata bio otpravnik poslova ambasade španske republike u Hagu, kako napušta zgradu holandskog Ministarstva spoljnih poslova gde mu je upravo saopšteno da će Holandija priznati Frankov režim.

Gledao sam tu sliku dospelu iz nekog drugog vremena i života, iz zagrobnih davnina; srce mi je lupalo od uzbuđenja. Pitao sam se odakle je, pola veka kasnije, mogla da iskrsne.

U koverti se nalazilo i propratno pismo. Bilo je napisano rukom, na engleskom jeziku: dve stranice prekrivene čitkim ženskim rukopisom.

„Edžcellency, stajalo je u pismu, more than 50 years ago I visited the Tnjeede Gymnasium in Den Haag. In the back of my clas-room njas sitting a Spanish boy..."

Taj španski dečak koga se sećala osoba koja mi je napisala pismo - bio sam ja. Zbilja sam sedeo u dnu učionice. Kraj jeAdnog jevrejskog dečaka, izbeglice iz Nemačke, čiji su roditelji našli utočište u Holandiji. Zvao se Klaus Landsberger, i osoba koja mi je uputila pismo sećala ga se takođe. Ime joj je bilo Sonja; imala je tada trinaest godina; onoliko koliko i mali Španac koji sam, po svoj prilici, ja bio.

Sonja je bila rođena iste godine kada i ja, kazala je u svom pismu. „Must be a good year." Dobra godina, bez sumnje. Da li je 1923. stvarno bila dobra godina? To je sporno. Bilo kako bilo, Sonja i ja smo rođeni iste godine. Sećala se da je mali Španac bio ćutljiv, da se nikada nije smejao. Bolje rečeno, nasmešio bi se samo dva puta dnevno: prvi put kada je ujutru ulazio u rzred, i drugi put kada je popodne iz njega izlazio. I njoj se, samo njoj, smešio, sećala se Sonja.

Nikada nije zaboravila te osmehe, dodala je u pismu, i nikada ih neće zaboraviti. „I fell completely in love. Don't underrate the feeling of a njell educated 13 years old girl..."

Nipošto, nikada ne bih potcenjivao osećanja devojke od trinaest godina.

Jednoga dana, marta 1939, nastavila je Sonja u svom pismu, mali je Španac prestao da dolazi u školu. Naglo je nestao. U novinama je našla razlog tog nestanka. Isekla je iz njih fotografiju, sačuvala ju je u porodičnom albumu. Bila je to fotografija oca tog njenog španskog školskog drugara koji je nestao jednog martovskog dana 1939. A onda sam, rekla je dalje Sonja u svom pismu, pola veka kasnije, iznenada ponovo videla kako vaskrsava ime mog školskog druga u jednom televizijskom programu.

Posmatrao sam fotografiju; nisam mogao da se od nje odvojim.

Marta 1939. mog su oca pozvali u holandsko Ministarstvo spoljnih poslova. Holandska vlada priznaće Frankov režim: trebalo je da napustimo špansku rezidenciju na trgu Plein 1813.

Mart te 1939. označio je početak našeg izgnanstva.

Imao sam petnaest godina, rat u Španiji je bio završen, stigao sam u Pariz. Upisan sam u internat gimnazije Anri Četvrti. Egzil je postao moja druga domovina.

Posmatrao sam davno napravljen fotografski snimak, na požutelom novinskom papiru. Čitavih pola veka on je čuvan u porodičnom albumu Sonje O. Sada mi ga je poslala pitajući se znam li uopšte za tu fotografiju. Ne, nisam je nikada video.

Ta stara fotografija predstavljala je deo povesti jedne porodice. Oživela je uspomene i na smrt čitavog jednog razdoblja svetske istorije, na kraju jedne epohe.

Moj je otac napustio holandsko Ministarstvo spoljnih poslova; demokratske vlade Evrope priznale su generala Franka; maršal Peten je stigao u Burgos; Staljin se popeo za govornicu 18. kongresa Sovjetske komunističke partije izjavivši da njegova zemlja, u sukobu koji je na pomolu, neće ni za koga izvlačiti kestenje iz vatre; Hitlerova vojska okupirala je Prag; Milena Jesenska plakala je od besa i hrabrosti.

Martovske ide 1939. godine nisu bile kobne samo za jednu špansku porodicu, moju na primer, osuđenu potom na čamotinju izgnanstva, već nagoveštenog na toj fotografiji koju je poslala Sonja O. Martovske ide te 1939. godine bile su kobne za čitavu Evropu.

kraj

Priredio: R. Pivljanin

Snežana Žana Vitorović, jedna od najuglednijih Srpkinja u Kanadi, dobitnik priznanja „Srpski vitez"

Srbi nisu krvožedni

Ponovo srpske vlasti nisu uložile ni cent u pridobijanje zapadnog javnog mnenja. Polako se u Kanadi probija druga strana priče. „Da komšiji crkne krava" i na američkom kontinentu

Srbi u dijaspori - kako to metafizički zvuči. Od Toronta i Čikaga preko Kalifornije i Novog Zelanda do Australije širom sveta rasejano je više od dva miliona pripadnika nemanjićkog plemena. Mnogima od njih, zlobnici bi rekli većini, čudno prezime jedini je „kontakt" sa zavičajem. „Srpski vitezovi" širom sveta danas se bore za istinu u bespoštednom medijskom ratu.

Papandreu U borbi za istinu o Srbima Žana Vitorović koristi i svoja brojna poznanstva. Tako je i Mima Papandreu, supruga pokojnog grčkog predsednika Andreasa, angažovana za „srpsku stvar": - Mima je istaknuti član organizacije „Glas žena" i moja dobra prijateljica. Ona zaista shvata da stvari u našoj nesrećnoj zemlji uopšte nisu crno-bele i koristi svaku priliku da demantuje brojne laži o Srbima.

Tako i Snežana Žana Vitorović, jedna od najuglednijih Srpkinja u Kanadi. Osnivač i prvi predsednik Udruženja srpskih žena u Torontu, ugledni član međunarodne organizacije „Glas žena" i član Upravnog odbora Srpske nacionalne akademije u Torontu ovih dana je dobila priznaAnje „Srpski vitez" Svetske srpske zajednice za neizmerni doprinos širenju istine o Srbima na Zapadu. Energična i lepa gospođa, potomak ugledne beogradske porodice, Snežana u razgovoru za „Glas" objašnjava razloge svoje, neko bi rekao, „don kihotovske" borbe za istinu.

- To je prosto prirodna reakcija. Ako svakodnevno na televiziji i u novinama gledate bezočne laži o vašem narodu, sasvim je normalno da podignete glas protiv toga.

Udruženje srpskih žena smo osnovali one strašne devedeset treće kada su Srbi prikazivani kao zveri koje samo skidaju pantalone i siluj po Hrvatskoj i Bosni... - otpočinje Žana svoje kazivanje.

Gube li Srbi ponovo, ovog puta na Kosovu, medijski rat?

- Da, na žalost. Već smo ga izgubili. Svi smo mi znali da će Kosovo pre ili kasnije doći na red i da je internacionalizacija kosovskog problema neminovna, a opet smo taj trenutak dočekali potpuno nespremni. Ponovo srpska vlast nije uložila ni cent u pridobijanje zapadnog javnog mnjenja.

Jesu li Srbi na američkom kontinentu spremni da se bore za istinu o svom narodu? Imate li u svojoj borbi podršku zemljaka?

- U Kanadi i Americi imate tri grupe Srba: pošten, radan narod, četničke emigrante i njihove potomke koji neguju tradiciju, čija deca znaju ko su, odakle su i koji im je maternji jezik. Druga grupa su veoma uspešni biznismeni poreklom Srbi, koji su potpuno zaboravili odakle su. Za nekoliko direktora uspešnih kanadskih firmi niko i ne zna da su Srbi. I na kraju, imate ove novodošle koje bih podelila u dve grupe: izbeglice iz Krajine i Bosne koji su divni Srbi i mamine sinove i ćerkice koji su pobegli iz Beograda. Pazite, ja tu decu potpuno shvatam, nisu otišli iz besa već su pobegli od nemaštine i rata, ali su potpuno apatični, ne interesuju ih naše akcije, od svega im je, kažu, muka. Neki čak neće ni srpski da govore.

Da li je predrasuda o Srbima kao zločincima i siledžijama toliko ukorenjena u kanadskoj javnosti da je nije moguće izmeniti?

- Polako se i tamo probija druga strana priče. MAnogi američki autori već pišu da i Srbi nisu baš Drakulini potomci. Ali, znate kako kažu kad rasparate jastuk i istresete ga kroz prozor teško je pokupiti sve do poslednjeg pera.

Imate li Vi nekih neprijatnosti zbog vašeg angažmana? Kako Vaše komšije, kanadski prijatelji gledaju na vašu borbu?

- Ma, ne! Običan svet tamo hoće da sasluša, pa i da razume. Kada smo pre pet godina pokrenuli akciju „Spasite decu sankcija" komšija Kanađanin mi je dao 500 dolara priloga, ali sam mu prethodno sve lepo i potanko argumentovano objasnila.

Da li ste u rasejanju uspeli da prevaziđete staro rpsko „da komšiji crkne krava"?

- Na žalost, to je još najnormalnija stvar kod Srba. Evo, daću vam jedan vrlo smešan primer. Usred naših petnaestodnevnih demonstracija pred američkim konzulatom dok su Amerikanci bombardovali Republiku Srpsku, jedna prijateljica pozove ljude u našoj crkvi da nam se pridruže, a tu se nađe pametan neki Bil Đurović, pa će odmah, onako naglas: „Neću da idem tamo da stojim sa onim lezbejkama..." Naši ljudi mnogo polažu na lične razmirice, sitne svađe, to je naše prokletstvo...

D. J. Vučićević