GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Utorak 16. februar 1999.
 Broj 248
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje
Prostitutke iz Kalkute oružjem i batinama izborile se za svoja prava

Revolucionarke iz ulice crvenih fenjera

Jednog dana smo uspele da se dočepamo vođe bande, žestoko smo ga pretukle. Od tog dana žestoki momci počeli su da nas poštuju i izbegavaju

Pribrana, nimalo uplašena - vidljivo ponosna - 40-godišnja Mandžu Bisvas šeta kvartom crvenih fenjera Sonagači. Danas ona ima prijatelje od poverenja koji joj pomažu da se oseća bezbedno čak i u mračnim lavirintima ove sumnjive četvrti Kalkute. Samoću i strah upoznala je sa 13 godina, kada joj je otac umro, ostavivši porodicu da gladuje. Beskrupulozni komšija ju je namamio u Kalkutu i prodao vlasnici bordela za 30 dolara. Bila je drogirana, silovana i prisiljena da se bavi najstarijim zanatom na svetu. „Stalno sam plakala", priseća se tih dana Bisvas. „Dnevno sam imala po 10-15 mušterija. Podvodači su mi uzimali svu zaradu, a ako bih se pobunila, gasili su mi cigarete na licu i rukama."

Bisvas je na kraju smogla snage da uzvrati udarac. „Još nekoliko devojaka je stalo uz mene. Naoružale smo se kuhinjskim noževima. Nasilnici su kuću u kojoj smo se nalazile danonoćno zasipali kamenjem i bocama. Mušterije nisu mogle da uđu, a devojke da izađu napolje. Danima smo bile bez hrane. Jednog dana smo uspele da se dočepamo vođe bande koga smo tako pretukle da je molio za milost", priča Bisvas. Od tog dana žestoki momci su se držali podalje od Bisvas i njenih prijateljica.

Tako je počela njihova revolucija. Od tada je prošlo više od 10 godina, a Bisvas i hiljade devojaka sličnih njoj počele su da vraćaju svoje dostojanstvo i pravo na život - i pojedinačno i kolektivno. Podvodači i ulični mangupi su od tada naučili da s poštovanjem razgovaraju sa oko 5000 devojaka koje rade u kvartu Sonagači, obraćajući im se sa „didi" (starija sestra). Državni službenici i lokalni mediji danas po pravilu koriste neutralan izraz „seksualne radnice" umesto grubljih reči.

Pre četiri godine žene iz Sonagačija osnovale su prvu zadrugu seksualnih radnica u Kalkuti. Prevashodni zadatak ove organizacije jeste da zaštiti prava svojih članica kako bi se vremenom olakšalo breme koje mnoge žene čini zatočenicama siromaštva i najstarijeg zanata na svetu. Radeći kao prostitutke žene zarađuju između 1,5 i 20 dolara dnevno. Danas mnoge zadržavaju za sebe 50 posto zarade ili više. Pre nego što su se „seksualne radnice" Kalkute organizovale, „madam" (vlasnica bordela) uzimala im je polovinu zarade, dok bi podvodači i makroi uzimalu polovinu onoga što devojkama ostane. „Naša organizacija danas broji više od 30.000 seksualnih radnica i taj broj stalno raste. Danas smo ravnopravni partneri državnim službenicima sa kojima pregovaramo o našoj zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti." A tema za razgovor je napretek - iako je prostitucija zakonom zabranjena u Indiji, procenjuje se da u zemlji ima 200.000 „lepotica noći". Plodovi te saradnje već su vidljivi. Godine 1992. samo je tri odsto prostitutki izjavilo da su njihove mušterije koristile prezervative. Danas je taj broj iznad 90 odsto.

Osećaj svrhe i misije pokreće članice ove organizacije. One sada grade za sebe trospratni ženski centar u kome će se nalaziti moderna klinika, ustanova za brigu o deci i učionice gde će seksualne radnice moći da se obuče nekim drugim poslovima kao što je, na primer, krojenje i šivenje.

Hladno je jutro i Bisvas u društvu dve koleginice - 39-godišnje Muherdži i 25-godišnje Di čije su životne priče slične njenoj -besplatno deli devojkama prezervative. Danas sve tri grade novi život. Muherdži je putovala u San Francisko, Manilu i Bangkok, zalažući se za sprečavanje side i prava prostitutki. Di se priključila lokalnoj pozorišnoj trupi. Bisvas je naučila da čita i piše i sada opismenjuje druge. NJih tri se danas s nevericom sećaju svog nekadašnjeg života. „Ličio je na košmar kome nema kraja", kaže Bisvas. „Danas mi se čini kao da je od tada prošla čitava večnost."


Kuća Ljubiše Sekulića iz Prijepolja „visi" nad prugom Beograd - Bar

Kad je življenje opasno po život

U sobama i danas stoje kubici zemlje odakle vire delovi šporeta, kreveta, vitrine i viseće kuhinje. Sekovići strepe od novih kiša

Spokoj i miran život napustili su porodicu LJubiše Sekulića iz Prijepolja pre tačno tri godine. Seća se LJubiša tog dana ko juče da je bilo, i sada bi sve dao da može živeti kao sav normalan svet. Ali - ne ide. Sa jedne strane njegovu kuću u naselju Čiker je pritislo brdo koje polako kliza, naročito kad padne kiša, sa druge strane je pruga Beograd - Bar, nad kojom kuća prosto visi, a LJubiša je sa čeljadima i malo pokućstva već treću godinu priklješten u sredini i nikud ne može.

Kuća u kojoj LJubiša živi podignuta je 1964. sa svim potrebnim dozvolama i dokumentima i još se vodi na njegovu majku Darinku. Pre petnaestak godina, kako se porodica uvećavala, LJubiša je dozidao još dve sobe, da se nađu, rastu deca, treba prostora. Ali, problemi su počeli početkom 1996.

- Tog 19. februara 1996. godine kiša je lila kao iz kabla. Bilo je podne. U dograđenom delu kuće bio sam sa najmlađim sinom, a žena i još dvoje dece na nekoliko metara od nas, u staroj kući moje majke. Osetio sam kako zemlja podrhtava. Onda se plafon obrušio na nas dvojicu, u sobu su pokuljali zemlja i voda. Izlazi na vrata iz tog dela kuće su za čas bila zatrpani, sa sinom sam se jedva izvukao kroz prozor - seća se LJubiša tog dana koji mu je promenio život.

A kad kola krenu nizbrdo, onda se lako ne zaustavljaju.

Tri dana kasnije, na lice mesta izašla je opštinska komisija "za pregled klizišta i oštećenih objekata" i izveštaj je u život Sekulića uneo novo nespokojstvo.

Članovi komisije zapisali su da je "zbog velikih atmosferskih padavina došlo do naglog aktiviranja klizišta iznad LJubišine kuće, da se srušio potporni zid iznad kuće dužine 12 metara i da se oko stotinu kubika zemlje obrušilo na kuću..."

U sobe koje je LJubiša planirao za decu, ušlo je - 30 kubika zemlje, popucali su zidovi, noseće grede...

- Objekat je sklon rušenju i opasan je za život i zdravlje ljudi. Stoga se zabranjuje upotreba objekta za stanovanje - zaključi komisija.

I, već narednog dana Sekulići su iz toplog doma preseljeni u dve sobe hotela "Park" u centru Prijepolja. Tu su o trošku opštine ostali četiri meseca.

- Onda smo prešli, takođe o trošku opštine, da stanujemo kod jednog privatnika. Ostali smo tu narednih šest meseci, a zatim još devet meseci kod drugog privatnika - priča LJubiša.

Opština, međutim, nije mogla u nedogled plaćati "izgnanstvo" Sekulića.

- Oktobra 1997. godine, nismo više imali kud. Nije više bilo para da plaćamo stanove po gradu i - vratili smo se u našu kuću. I kako tada, tako i danas. Živimo u kući koja je opasna po život i čekamo hoće li brdo ponovo krenuti - kazuje LJubiša i pokazuje papir sa zaključcima opštinske komisije.

U kući LJubiše Sekulića čoveku sa strane nije prijatno ostati ni pet minuta. Dnevna soba pretvorena je u tunel bez dnevnog svetla, u hodniku je provaljen plafon, a između greda vire žile drveta koje je na krov donelo klizište. Da se ne bi svakog dana do izlaza probijao kroz žile, LJubiša je izlaz probio na drugoj strani kuće, napravio vrata od prozora. U dograđenim sobama i dan danas stoje kubici zemlje odakle vire delovi šporeta, kreveta, vitrine, viseće kuhinje...

- Pre neko veče nismo uopšte spavali, Udarila kiša, zemlja odozgo valjda ponovo krenula, a zidovi samo pucaju. Strah nam nije dao oka sklopiti - priča LJubišina supruga Slavica.

Sekulići, LJubiša i Slavica i njihovo četvoro dece, sa strepnjom čekaju prolećne kiše i lapavice. Plaše se, vele, šta će biti kada se zemlja iznad njihove kuće napije vode i oteža, kad ih ponovo pritisne i navali se na kuću. Plaše se, kažu, džaba što je iznad njihove kuće, umesto porušenog izgrađen novi potporni zid.

- Ako ponovo krene, onda nemamo kud iz ove strančine. Evo, sa našeg prozora može se pljunuti na prugu, nema do šina ni desetak - petnes metara. Krene li klizište, pašćemo svi ovako zajedno pravo na prugu - svodi životnu računicu LJubiša Sekulić u svojoj kući opasnoj po život u prijepoljskom naselju Čiker.

Tekst i foto Zoran Šaponjić


Prodavnica i radionica kapa „Rade" u Balkanskoj ulici radi više od sto dvadeset godina

Kačket princa Čarlsa u Beogradu

Kad Australijanac kupi srpsku šajkaču i šubaru. Zašto je Beograd bolji od Frankfurta

Kačket „Princ de Gal", zaštitni znak engleskog prestolonaslednika princa Čarlsa, u nekoj evropskoj prestonici nećete naći ispod sto pedeset, dve stotine maraka. Jedan australijski avanturista, međutim, isti takav kupio je u Beogradu za svega 150 dinara. Sa svog putešestvija po Srbiji poneo je i dve četničke šubare i jednu šajkaču. Kao suvenire, naravno.

Australijanac se, zapravo, izgubio i, kao i svi izgubljeni, pitao je za Balkansku, ulicu kojoj vode svi beogradski sokaci. Tamo je otkrio prodavnicu „Rade" i problem poklona bio je rešen.

Radnja za proizvodnju i prodaju kapa „Rade" stara je više od sto dvadeset godina i jedna je zbog kojih Balkanska još uvek „miriše" na predratnu buržoaziju. Pretrpana je jenki kapama, bejzbol, dendi i kengur kačketima, srpskim šajkačama, ukrašena izbledelim fotografijama iz mondenskih časopisa šezdesetih i sedamdesetih. Najznačajniji eksponat je ogledalo koje je prvi vlasnik radnje držao kao dvorski liferant na dvoru kralja Aleksandra. Trideset dve godine je kako u radnji radi Branislav Stefanović, unuk istog tog liferanta.

U pauzi usluživanja mušterija ide porodična priča:

Najstariji Stefanović očima je krao zanat od drugih, radeći vredno i bez pogovora otvorio je sa starim jevrejskim trgovcima „Vojnu odeću".

- Lično je kralj Aleksandar dolazio u fabriku da mu deda promeni suncobran na šapki - sa značajnim osmehom priča Branislav, ubeđeni monarhista. - Onda bi seo u kantinu, poručio kafu i proćaskao s dedom. Deda je oficire znao da obuče od glave do pete! I šajkaču, šubaru, narodna odela, sve je deda znao da radi!

Deda, međutim, nije želeo da i njegov sin Rade krene šnajderskim putem, pa ga posla na učenje bravarskog zanata.

- Onako nežan i sitan, stalno je dolazio u radionicu i gledao kako se šije. Nešto ga je vuklo - evocira porodične uspomene njegov sin jedinac. - Kada je napravio dve-tri kape parajući stare pantalone, deda je odmah naredio da sutradan počne da radi!

Na red dolazi tada najmlađi Stefanović, Branislav.

- To je, valjda, urođeno. Talenat, šta li - razmišlja glasno.

- Ja sam se ovako građen, krupan, bavio rvanjem, ali sam uvek voleo taj šnajderski posao. Još u vreme Tita moja generacija mi se smejala kad sam otišao na zanat. A ja sam bio ponosan jer učim porodični zanat koji mi je pružio puno zadovoljstva, ali i tuge, borbe, razočaranja, nepravde u starom sistemu...

U „dobra, stara vremena", priča naš domaćin, često je putovao po svetskim sajmovima, dopisivao se sa kolegama, koristio stranu literaturu da bi bio uvek u trendu. Industrijalci iz Frankfurta, predstavnici kuće „Moden micen", nudili su mu i posao poslovođe, ali...

- Nisam hteo da odem u Nemačku iz ljubavi prema tradiciji, Srbiji, prema mom Beogradu - kaže rođeni Dorćolac. - To bi za tatu bilo strašno! Ma, nema tih para...

Danas Branislav pravi dvanaest modela kapa, sam je i kreator i modelar. Tu i tamo pomognu mu otac i majka, ili žena. Deca su krenula na drugu stranu.

- Ali mi imamo tradiciju - ističe ponovo svoj najjači adut Stefanović. - Kao „Mercedes". ili „Filips"...

Gordana Perović


„Kraljevsko" krštenje među zanatlijama

Mladica može, a Slavoljub ima volju

Glavna tema razgovora na minuloj slavi kraljevačkih zanatlija, Tri jerarha, bilo je jedno krštenje obavljeno nedelju dana pre slave.

Poznati i pozamašni šezdesetogodišnji pekar Slavoljub Vučićević Rundo, težak oko 160 kilograma, krstio je svog četvrtog sina Milutina u prisustvu malog „kraljevačkog esnafa". Zanatlije su odrešile kesu za šesto dete svoga brata, kako se međusobno nazivaju. Vojislav Janićijević - Janez, darivao je malog Milutina sa 1000 nemačkih maraka, Mare Strugar sa 500, Pajo Vidra sa 200 nemačkih maraka. Kesu je razrešio i Dragan Đerković Đerka, kazandžija i nekadašnji nastavnik fiskulture.

- Prošle godine, na slavi Svetog Jovana, obećao sam bratu Slavoljubu da ću, kada dobije četvrtog sina, bogato darivati još jednog njegovog naslednika. On, kako mi sam reče, odmah prionuo na posao i ogulio kolena - kaže Vojislav Janićijević, limar, nekadašnji bokser. Reč sam održao, dodaje.

Ovdašnji lekar Jorgovan Marković je nameru da Slavoljub sa četvrtom ženom Danijelom (32) izrodi još jednog sina prokomentarisao rečima:

- Mladica može, Slavoljub ima volju.

U razgovoru sa Slavoljubom, primećujemo zadovoljni smešak i želju da se priča o ovako dobrom zanatliji pojavi u „Glasu", tim pre što je poznati pekar iz Kraljeva jedan od onih humanih ljudi koji su svoj hleb često poklanjali narodu i sirotinji, posredstvom eparhije Žičke.

P. Marković


Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.