GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Sreda 10. februar 1999.
 Broj 243
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje
SlikaDr Aleksandar Gorbovski: „Proroci, sveci ili Kosmička banka podataka" (9)

Proroci bacani divljim zverima

Vidovnjake osuđivali i crkva i država. Zloslutni ruski vojnik predskazivao smrt svojih drugova. Spaljeno 12 žena veštica

Predskazanje je opasno baš zato što se ostvaruje. Upravo zbog toga ljudi u Rusiji često nastoje da izbegnu bilo kakvo predskazivanje koje ne samo što predviđa budućnost, nego ga i čini realnim. Nesreća koja se, do tada, mogla, ali i nije morala dogoditi, budući da je predskazana, dobija neki imperativni impuls i obavezno se zbiva.

Da li pojedini proroci izbegavaju da predskazuju budućnost upravo zato što su naslutili kako predskazanje može da deluje na samu budućnost? Ako i predviđaju budućnost, onda to rade u takvoj formi da izbor ostavljaju osobi kojoj predskazuju. Neke izjave predskazivača i navode na pomisao o delovanju proročanstva na buduću realnost.

O osećanju da predskazanje, u trenutku kad je izgovoreno, postaje sila koja deluje na ono što treba da se dogodi, pričaju i pojedini ljudi koji su iskusili ratne strahote.

- U našoj četi bio je jedan mužik - pričao je veteran Drugog svetskog rata Vsevolod Tarasov. - Kao da ga sada gledam. Prost vojnik. Neposredno pred sukob, dolazi vodniku i kaže mu: „Piši pismo kući!" Vodnik traži objašnjenje. Mužik neće ili ne ume da objasni, samo kaže: „Ja sam svoje rekao!" I ode. Kad su borbe počele, vodnik je poginuo. Tako je mužik radio nekoliko puta. Dođe i kaže: „Piši pismo kući!" Ne prođu ni 24 časa i nema čoveka. Vojnici su bežali od njega. Naročito pred kakvu bitku. Kad su se ratne operacije proredile, pitali su ga otkud zna šta će se kome dogoditi. Nije umeo da objasni otkud zna. Rekao je da mu je to još iz detinjstva i jednostavno zna. Pitali su ga da li zna svoju sudbinu. Nije znao. Baš ništa. I zaista, o svojoj budućnosti nije znao ništa.

Za vreme jednog zatišja u našu četu je zbog nečega stigao mladi potporučnik, a mužik, čim ga je video, kaže da napiše pismo kući. Potporučnik nije razumeo. Objasnili su mu. On se odmah vratio u svoju četu i ispričao predskazanje svom komandantu. Da bi prekinuo sujeverje koje je smetalo disciplini na liniji fronta, komandant je potporučnika odmah poslao u pozadinu da se odmori. Dao mu je putni nalog na 10 dana. I tek što je potporučnik krenuo s prve borbene linije, zalutala nemačka granata pogodila je kola u kojima je bio. Tako potporučnik svojima nije napisao oproštajno pismo. I do slučaja sa potporučnikom pričalo se da on to svoju smrt na druge prebacuje time što drugima smrt predskazuje. Posle toga, svima je postalo jasno kakvu silu u rukama ima taj mužik. Ne znam... samo, posle prve borbe mužika su našli ubijenog. Nije ga Nemac ubio, nego naš. Metak je ušao s leđa. Svi su znali. Nepodnošljivo je, znači, bilo da takav čovek bude među nama.

Naslutivši da proricanja i gatanja mogu, ne samo da najave, nego i da formiraju događaj, crkva u Rusiji je one koji su se bavili predskazivanjem uvek žestoko osuđivala. Civila vlast nije se mnogo razlikovala od crkvene. Osuđivala je retko, ali je izricala maksimalne kazne. Tako se u Paskovu dogodilo 1411. godine:" Te godine - stoji u letopisu - Paskovljani zapališe 12 žena - veštica". Civilna vlast se prema prorocima ipak ponašala dvojako. Vlastodršci su hteli da pogledaju iza vremenske zavese, ali su se bojali da ne izazovu nesreću „koja se tamo pritajila, čuči i čeka ih". Eto zbog čega su oni vidovnjaci koji su ipak bacili pogled u budućnost morali da budu spremni da plate za tu drskost.

I u starom Rimu su strahovali da predskazivač svojim predskazanjima na izvestan način oblikuje budućnost. Postepeno, taj strah je prerastao u maniju, proroci su proganjani, a protiv njih su čak i zakoni donošeni. One koji su se uprkos zabrani usuđivali da proriču budućnost - zatvarali su, bacali ih divljim zverima u areni ili su ih javno spaljivali na trgu.

Bilo je zabranjeno ne samo predskazivanje, već i samo znanje o tome. Rimljani su spaljivali tekstove i knjige o predskazanjima. Sve je to činjeno, pisao je savremenik, kako proroci i predskazivači „ne bi unosili pometnju u duše prostog naroda".

Strahovanje nije izazvala briga za duše prostih ljudi, već nešto drugo. Posebno surove mere preduzimane su protiv onih predskazivača čija su se proročanstva ticala samog cara. To nije bio strah od poznavanja onoga što će biti, već panika pred mogućnošću da se na budućnost utiče.

U stara vremena naročito opasnim smatrana su tzv. spontana proročanstva. Predstojeće katastrofe, nesreće i bede, onda kad su predskazane rečima, dobijale su, verovalo se, velike šanse da se ostvare i postanu realnost. Robove koji su bili obdareni sposobnošću da spontano proriču budućnost, Rimljani su smatrali posebno opasnim. Eto zbog čega su rimski pravnici tako pažljivo razmatrali pitanje: šta učiniti ako se, kad je rob već kupljen, otkrije da je obdaren sposobnošću da proriče?"

Verovanje da predskazivač svojim rečima deluje na budućnost potiče iz drevne prakse mistika. Međutim, shvatanje da takav mehanizam zaista postoji, primetan je i u našem veku.

Koliko se može suditi prema dostupnim podacima, takva strahovanja nisu bila strana ni Hitleru i njegovim najbližim saradnicima. Poznato je da su vidovnjaci, medijumi i predskazivači aktivno korišćeni u raznim službama Trećeg rajha. Međutim, od prvog dana dolaska Hitlera na vlast sprečavani su „svi nekontrolisani vidovi predskazivanja". Već u proleće 1934. godine, postupivši po naređenju dobijenom odozgo, berlinska policija uvela je totalnu zabranu svih oblika proricanja budućnosti. Tu zabranu pratila je i zabrana posedovanja odgovarajuće literature i njeno oduzimanje. Kasnije, na kraju rata, medijumi i predskazivači zatečeni su zatvoreni u logoru Zaksenhauzen, gde su bili pod stalnom stražom. Oni nisu bili zatvoreni zato što su vlastodršci prestali da veruju u njihove sposobnosti. Jednostavno su prestali da koriste njihove usluge. Razlog je bio u nečem drugom. Svojim proricanjima ti ljudi su ponekad slikali potpuno drugačije slike od onih za kojima su žudele nacističke vođe Nemačke. Takvih, negativnih predskazivača bivalo je sve više.

Strahovanja da predskazanje može uticati na realnost izazvali su, pre svega, oni vidovnjaci koji najčešće predviđaju nevolje, nesreće i katastrofe.

Nivo razvijenosti savremene nauke ne omogućava da se precizno utvrdi koliko su takva strahovanja osnovana. Međutim, učestalost takvih pojava, potvrđenih i eksperimentalno, dozvoljavaju da se saglasimo s onim naučnicima i ekstrasensima koji smatraju da takva vrsta straha nije neosnovana.

Kraj

Priredio: R. Pivljanin


Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.