GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Subota-nedelja 23-24. januar 1999.
 Broj 228
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
Ivan Tasovac, samostalna zanatska radionica za sviranje na klaviru

Ivan TasovacPlav sam kao Pamela Anderson

Intimni dnevnik koji retko sluša. Novostečena jednostavnost. Melodeklamaciju izvodi sa ocem

Fantastično je koliko ja sada, više nego ikada, uživam u onome što radim", kaže, sasvim očigledno zadovoljan, pijanista Ivan Tasovac u razgovoru za „Glas javnosti". Jedan od razloga za njegovo zadovoljstvo svakako je i prvi kompakt disk, koji se ovih dana pojavio u izdanju „Beokoncept klasika". Na njemu su Tasovčeva briljantna izvođenja sonata Hajdna, Šuberta i Prokofjeva, snimljena pre dve godine u Moskvi.

- Pratio sam razvoj sonatne forme kroz različite periode - klasicizam, romantizam, 20. vek. Jako mi je drag ovaj snimak, jer predstavlja za mene neku vrstu intimnog dnevnika. Retko ga slušam, ali kada to činim, mogu jasno da vidim kakav sam nekad bio. Ovim kompakt diskom zatvorio sam jednu etapu svog sviračkog života.

Posle otprilike jednogodišnje pauze, 1998. je za ovog umetnika značila, u izvesnom smislu, povratak na scenu. I dogodile su mu su, kako kaže, tokom nje razne prijatne stvari. Debitovao je u Americi, između ostalog, a u dva navrata je svirao i u Rusiji.

- Period neposredno pre svega toga nije bio lak. Prirodno je valjda da, došavši u određene godine, počnete ozbiljno da se preispitujete. Kuda, kako, šta dalje? Ta preispitivanja nisu jednostavna. Ali, znam za mnoge pijaniste koji su pravili zaista velike pauze u svojim karijerama, za ljude koji nisu svirali i po 12 godina. To se nekako potpuno prirodno desi, a isto tako prirodno i prođe. Istinski osećam veliku promenu u sebi, u odnosu prema onome što radim.

U, dakle, novu fazu stvaralačkog života, obeleženu upravo objavljivanjem kompakt diska, Tasovac ulazi i s novim, hajde da kažemo, imidžom - takvim da ga čini mnogo bližim zamišljenoj slici i prilici pop-stara. Savršeno vitak i savršeno - plav. Ofarban, razume se. Nedavno je jedna ovdašnja estradna zvezdica izjavila kako, otkako je plavuša, drugačije i razmišlja i peva. Znajući da je vrlo duhovit čovek, pitao sam Tasovca da li se i njemu nešto slično desilo.

- Pa, ne. Ofarbao sam se u plavo zato što sam želeo da imam nešto zajedničko s Pamelom Anderson. I, eto, imamo istu boju kose.

Onomad su, recimo, konzervativniji činioci našeg muzičkog života, bili „iznenađeni" i minđušom u uhu pijaniste, koja je, tako mala, uspevala da pomeri ustaljenu crno - belu pojavnu formu za koncertni nastup. I iz raznih drugih razloga, Tasovcu su pripisivali titulu „nestašnog mladića" muzičkog Beograda. Mnogi još pamte njegov nastup na kojem je izvodio kadencu koju je za koncert Amadeusa Mocarta napisao Rambo Amadeus. U svakom slučaju, nije mu nikad nedostajalo ideja kako da od sebe učini neobičnu struju u možda preterano mirnim vodama njegove branše kod nas.

- Postao sam mnogo jednostavniji, mirniji - kaže sada Tasovac. - Nemoguće je ne primetiti koliko u savremenoj umetnosti, uopšte, ima strašno mnogo ljudi, koji, skrećući preveliku pažnju na nešto što bi se uslovno moglo nazvati njihovim konceptom, prikrivaju elementarno zanatsko neznanje. Meni to uistinu nije potrebno. Zanat je ono što sve više cenim. Prosto mi dođe da samog sebe predstavljam kao S.Z.R.Z.S.N.K. Samostalna zanatska radionica za sviranje na klaviru.

Elem, ta radionica bi ove godine trebalo da izbaci materijale za dva nova kompakt-diska. Na jednom će biti klavirske minijature Mihovila Logara, napisane dvadesetih i tridesetih godina, a drugi CD bi trebalo da bude svojevrsna kompilacija, kojoj je Tasovac dao radni naslov "Best Of Trash".

- Biće to razne bis kompozicije. Od „Turskog marša", preko „Za Elizu", raznih Listovih rapsodija, zaključno s „Podmoskovnim večerima", ali u transkripciji Van Klajbena. Tokom ove sezone ću sa ocem (glumac Predrag Tasovac, prim. nov.) sigurno izvesti i jednu melodeklamaciju Riharda Štraus, po stihovima Tenisona. Melodeklamacija je žanr, za klavir i glumce, koji je potpuno izgubljen u 20. veku, a bio je izuzetno popularan u 19. i 18. stoleću.

Radovan Kupres
Foto: Branko Pantelić



Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.