GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Sub - Ned 15 -16. januar 1999.
 Broj 222
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
Aleksandar Petrov, autor romana „Kao zlato u vatri", o iskušenjima vremena, knjigama s tendencijom i onima koje se drže za ruke

Istorija nema smisla, čovek ima

Rus koji je stoprocentno Srbin. Proratni roman nije literatura. Poređenje s Hemingvejem. Tri celine u jednoj. Grumenje zlata na đubrištu. Na službi svom narodu, kulturi, književnosti

Iako objavljen tek pre nepuna dva meseca, roman „Kao zlato u vatri" Aleksandra Petrova postao je knjiga o kojoj se govori s najviše pažnje. Ne samo kao o ozbiljnom kandidatu za ovogodišnju Ninovu nagradu, već i kao o delu široke zamisli, teme i raspona koje kroz 104. godine dugu storiju osvetljava sve ono što se ukrštalo na Balkanu, dočaravši na autentičan način „užarenu dramu ljudskog bića". Smešten, kako primećuju kritičari, između kosmičke i zemaljske simbolike, ovaj veliki narativni kaleidoskop sagledava sudbine i nesreće ljudi s ovog prostora, pojedinaca, ali i nacionalnih zajednica, u prvom redu ruske, srpske i jevrejske. Jasenovac, beogradska gasna komora, ruska parcela, crni šabat, crni Uskrs, samo su neki od „međaša" Petrovljeve slike dvadesetog veka koja, iako započeta šestim aprilom, završava, kako kaže njen autor, zrakom nade koji sija kao luča.

O uzbuđenjima i reakcijama na knjigu, među kojima su i zamerke zbog „simetrije" i ne isticanje jedne strane, Aleksandar Petrov, književni istoričar, kritičar i pisac, kaže:

- Kritičar koji je tvrdio da ova knjiga ne podržava na dovoljan način srpsku stranu, da je trebalo sa jačom tendencijom da se opredeli, odaje joj, međutim, najveće komplimente uporedivši je, u pogledu jezika i stila sa Hemingvejevim delom. Ne vidim da u njoj postoje simetrije, samo vidim jedan polifon roman u kome likovi govore mnogim glasovima koji se sudaraju, poistovećuju, razilaze... Pokušao sam da svakom tom glasu dam punu snagu i sve mogućne emotivne, logičke, stvaralačke argumente. Hteo sam da oni govore onako kako bi i kako su govorili u životu, a čitalac sam zaključuje ko je u pravu. Siguran sam da se proratni roman ne može pisati kao literatura.

Koji je poziv glasniji

Da li ćete svoja Izabrana dela koje je „Signatura" počela da objavljuje prošle godine, dočekati ovde, među nama, ili u Americi?

- Iz Beograda nikada nisam otišao. Tamo gde trenutno boravim ja sam na službi svog srpskog naroda, svoje književnosti, srpske kulture. Tamo uređujem srpski list „Amerikanski srbobran", tamo sam prvi u svetu, sa suprugom Krinkom Vidaković Petrov počeo da predajem srpski jezik, osnovali smo predmet srbistiku... Dakle, tamo služim interesima svog naroda. To je ta funkcija i treba samo videti koji je poziv glasniji - da budem tamo ili ovde. Ali tu sam, i nadam se da ova knjiga to pokazuje i dokazuje. Srećan sam kada se vratim i vidim kakva me lepa iznenađenja čekaju. Vanredno lepo iznenađenje za mene bilo je i kada sam uzeo u ruke ove novine za koje mi je čast da upravo govorim.

 

U ovoj prozi smešteno je nekoliko romana- pripovedačev, roman u pismima, roman glavne junakinje. Šta je sve pretpostavljala priprema za ovakvu temu i delo?

- Priprema je ceo život. Kompozicija tih koncentričnih krugova koju bih mogao da uporedim sa raširenim krilima - i ptica može da leti tek ako uspostavi ravnotežu - daje vam mogućnost da nešto uhvatite u celinu. A iza toga stoji ceo život koji nije kratak, traje već šest decenija.

Iako kažete da se ne može govoriti o pojedincu a da se ne govori o porodici, kroz nju o narodu i, konačno, o čovečanstvu, čini se da je mnogo vaše lične priče uneto u ovo delo - Vi ste i te kako vezani i za ruski i za srpski i za jevrejski narod...

- Jedna kritičarka, Jevrejka, rekla je da je to i njena priča, a u njenoj priči 57 njenih rođaka izgubilo je život. Volim da kažem, naročito u ovim vremenima kada nije lako biti Srbin u svetu pa ni ovde, da sam ja, koji sam uvek bio stoprocentno Rus - etnički stoprocentno Srbin. A Jevreji smo na izvestan način svi, jer i Isus Hristos i Hrišćani imaju koren u toj kulturi. I ne samo kulturno, s Jevrejima imamo još više u sapatništvu, naročito u ovom veku. Narodi koji su patili - a u ovom romanu su tri naroda o čijim se patnjama govori - stradalnički su. A samo slomljeno srce, poručuje i ova knjiga, može da bude celo srce.

Da li naslućujete kraj tog slamanja i „iskušavanja u vatri", kada je o narodima na ovim prostorima reč?

- Teško je nazreti kraj iskušavanjima. Mislim da istorija nema smisla ali ima smisla čovek. Bez obzira na iskušavanje, na tom đubrištu istorije vidim grumen zlata, i vidim da tog grumenja ima svuda gde je gospodnja ruka. To zrnevlje, ta iskra zlata sjaji i u ljudima koji su naopaki i koji nisu dobri, jer postoje drugi da im tu iskru otkriju i da ih spasu. U tome je smisao, moramo se pripremati da budemo ljudi, ako stradanja bude.

Kako je došlo do toga da se tek posle tri decenije bavljenja književnošću pojavi Vaš prvi roman?

- Taj roman nije prvi. Kao učenik gimnazije pisao sam jedan roman čiji sam veliki odlomak objavio. Inače imam strašan otpor prema objavljivanju. Pesme objavljujem svakih sedam godina i gledam da ih objavljujem što manje. Kada osetim da neka knjiga treba da ide u svet pustim je, sve dotle držim je za ruku i ne puštati da se otisne niz more.

Dejana Vuković
foto: Vuk Marković


Tamna strana fudbala na starom kontinentu: sudbina malih je da uvek rade za veće

Trgovci diriguju Evropi

Pameti i novca nikad dosta. Međutim, moraju ići ruku pod ruku da bi stvar funkcionisala kako treba. Drugačije ne može jer se hoda unatraške. Kao sada u evropskom fudbalu.

Vode nam ga samo pare i trgovci. U fudbalu ih je oduvek bilo, ali nikada ovolika gomila. I jednog i drugog i šta se desilo? Evropa, ona bogata, prestala je da stvara. Rađe zaviruje u tuđe dvorište siromašne sabraće i otuda uzima šta joj se svidi. Ako u komšiluku nikog interesantnog nema eto ih na Istoku. Kada ni tu ponuda ne odgovara traži se po Južnoj Americi i Africi. Sve to traje godinama, a kako su veliki evropski klubovi istovremeno i isti takvi u svetskim razmerama, evo nam opšteprihvaćenog rezona.

Neko će reći da je tako odvajkada. Kao kod riba. Da malu guta veća, nju još veća... E, nije! Sudbina malih je uvek bila da rade za veće, samo su veliki svojim školama služili za primer i uz to su i čestito plaćali. Znali su kako bogatstvo da oplode, ali i da unaprede fudbal, vodeći računa o budućnosti, misleći i o sebi i o drugima.

Danas je drugačije. Veliki govore da nemaju vremena za stvaranje. Budimo pošteni. Ma, nemaju potrebe pošto im propisi idu naruku i teško onome čijem igraču istekne ugovor. Dobiće sitninu, a kako njome da plati trenera, da osavremeni rad, da održava terene, napravi pristojan stadion... Da uđe ambiciozno u takmičenje i prekali neiskusnu ekipu punu potencijala. Ni ugovor na snazi više nije bedem preko kojeg se ne može. Menadžer pronađe zainteresovane da daju velike pare i nastaje cirkus! Igrač je izludeo od brojke i ulazi u konflikt sa svima oko sebe. Od saigrača do predsednika. Umeša se i familija, novinari i svi ostali, pa čelnici dva kluba neretko sedaju za sto, sklope posao i ciklus se nastavlja. Oštećeni klub baca oko na igrača iz manjeg kluba i služi se istim metodom kakav je na njemu bio primenjen. A ko u ovim začaranim krugovima profitira. Klubovi? Ni govora. Menadžeri jedino. Ovde uzmu deset odsto, tamo pet, časti ovaj, onaj.

Gledaoci i rekreativci

Kapital je bezobziran i kada dovodi Južoamerikance i Afrikance. Znam za podatak iz prošlog proleća da je u Evropi igralo 450 Afrikanaca. Pa nemojte mi reći da su sve to ekstra igrači! Jevtino se do njih došlo i zato su tu. I ako se u proceni omanulo nije strašno. Budžet nije mnogo trpeo.

A sada, pošto je, evo, sve kalkulacija, da i ja nešto pitam. Šta ćemo sa svojom decom kada je profitabilnije imati Južoamerikance i Afrikance? Da li ih spremamo da budu samo gledaoci i da nam se rekreativno bave fudbalom?

Talentovani su dobrodošli, a ostali neka uče. Od Evrope. Bez obzira na to koliko staje njihov angažman, u fudbalsku kolevku se ne stiže jedino zbog niske cene.

 

Da se razumemo: nisam protiv njih, niti ih treba proterati. Ali, neka rade kako treba. Neka povezuju igrače, trenere i klubove, samo neka i organizuju turneje, priređuju turnire.. Moraju i oni sebe dati fudbalu, a ne isključivo uzimati od njega. Vidimo, na primer, šta su Italijani uradili da bi okrenuli točak istorije unatrag i na osnovu jučerašnjeg iskustva se pobrinuli za sutrašnjicu. Sve je počelo tako što su neki pametnjakovići navodno izračunali da se fudbalske škole ne isplate. Pazi boga ti! Što je još gore to je postala moda, pa je čak i Juventus ukinuo školu. A znate li ko je Juventus? Klub? Ni slučajno. To je mit, opšti uzor. Na sreću, fudbalski ljudi su se pokazali jačim od trgovaca. Doterali su ih u red. Doneli su propis prema kojem svaki prvoligaš mora da ima pet selekcija u podmlatku i barem po tri travnata terena da bi deci stvorili uslove za rad. Kome se ne sviđa napolje! Leti iz lige. Tako i Juventus danas ima školu i u njoj se, kako čujem, radi kao nekada.

Pogledajmo sada Holanđane kao dobar primer. Mudri i bogati, pa obrću pare, kupuju i prodaju, ali o svojim klincima i te kako brinu. Ajaks je organizaciju doveo do savršenstva. Roditelji dovedu dete na ugao ulice u kojoj stanuju i po njega stigne autobus. Odveze mališu na trening u centar gde ima i učitelja i profesora, tako da se tamo i uči. Tu se i hrani, odmara, dakle živi se, pa se dete odveze kući. Uzima, naravno, i Ajaks tuđe igrače, samo manje od ostalih. Zna se i zašto. Kod nas mi se situacija ne sviđa. Nimalo. Da budem odmah jasan. Nemam ništa protiv kada nas napuste Mihajlović, Jugović, Mijatović... Dostignu ovde zenit i dođe im vreme za veliku scenu, ali je jasno za koje se pare sele. Svojim klubovima omogućuju na taj način da mirno rade i žive. Međutim, šta dobijamo kada nam ode dete? Nešto malo maraka i dok se svi naplate, roditelji, klub, menadžer, nikome se džep ne napuni, a ostaje ogromna šteta. Tako nije niko nazidao fudbalsku kuću, pa nećemo ni mi. I nemojmo i zbog ovoga, između ostalog, da pitamo zašto nas i treneri napuštaju, ili zbog čega nemaju želju da se vrate. U puste kuće niko ne dolazi.

Rešenje postoji i petogodišnji ugovori bi mnogo pomogli. Dok još talenata imamo. Ne vidim drugačiji način zaustavljanja izvoza, bez čega nećemo moći da stvorimo kvalitetne timove, niti da vratimo publiku, niti će veliki klubovi istinski prionuti na posao i napraviti škole kakve im dolikuju, niti će im biti jasno da nemaju perspektivu ako ne ispomažu male...

U suprotnom ćemo se naći na jednom putu. Bez izlaza. Lupićemo glavom o zid. Čak ne samo lupiti, već tresnuti. A onda će biti kasno. Odzvoniće nam, kao što uopšte preti Evropi. Ukoliko ne udruži pamet i pare.

Vujadin Boškov



Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.